Перформанси – врхунска уметност или бесмислица?

Чак 700 сати ћутања, гађање животињским џигерицама или ваљање у блату – за једне бесмисао, за друге врхунска уметност. И то су само неке од изведби које је светска публика имала прилике у да види. У Србији перформанси поново у центру пажње због Марине Абрамовић.

О некадашњим перформансима али и онима који ће се тек одржати у Музеју савремене уметности нисмо успели много да сазнамо. У току су последње припреме за долазак краљице перформанса како Марину Абрамовић многи називају. Она у овом Музеју није излагала од 1975.

Неколико деценија пре тога први перформанси стиги су у тадашњу Југославију. После Другог светског рата ова врста уметности и у свету постаје све популарнија.

„У то време се појавио један чувени акробата, свестрани уметник који се звао Драгољуб Алексић. Човек који је изводио невероватне акробатске тачке, а то су вожња авионом где се он држи вилицама за авион. И свакакве тачке је изводио које су имале ону врсту адреналина и искорака од традиционалних форми које данас срећемо данас код не само наше чувене Марине Абрамовић много година касније“, открива драмски писац и извршни директор „Миксера“ Иван Лалић.

Много година било је потребно да се сломи паланчки дух и прихвате искораци из традиционалних уметничких форми.

„Јасно ми је зашто се уметник опредељује јер сваки уметник жели да види реакцију на неко своје уметничко дело. Пубика је различита. Постоје људи који напросто не желе да учествују у позоришном чину и буду део неког перформанса, а са друге стране постоје људи који желе том својом акцијом да скрену пажњу на оно што уметник жели да поцрта али и да на неки начин скрену пажњу и на себе и на свој став о одређеном питању и о одређеној теми“, каже директор „Битефа“ Милош Латиновић.

Мењале су теме и поруке перформанса. Публика тако памти Рашу Тодосијевића који је 70-их и 80-их на сцени фарбао фикус, повраћао, секао рибу. Kасније у Србији ни бојење књига Маркса и Енгелса није изостало, а на сцени се могло видети и вођење љубави, зашивање усана, резање тела. Ипак, једно је остало исто.

„И свака врста ангажмана од еколошког али пре свега политичког је ту врло присутан и негде боји ту енергију коју уноси уметник носи. А уметници су историјски углавном били визуелни уметници, скулптори који уводе тело у ту орбиту. И наравно веома битна је публика која врло често интерагује са уметником у перформансу“, објашњава Лалић.

На питање да ли публика разуме уметност перформанса, Лалић одговара потврдно.

„Мислим да публика разуме, мада постоје и они људи који искористе прилику за пет минута славе ако смем тако да кажем. Али генерално мислим да Битефова публика зна шта је перформанс јер дуго перформанс фигурира као део битефовог репертоара. Са друге стране мислим да имамо врло школовану публику“, напомиње Латиновић.

И зато кад год се расправља о томе јесу ли концептуални уметници заиста уметници и колико перформансима померају границе, треба имати једно у виду: да свака уметност нађе своју публику.