Заштитнице душе и утеха за камиказе

И летимичан, поспани поглед на крцате рафове тесних, гиздавих продавница сувенира унутар уредних јапанских аеродрома може да побуди радозналост и дивљење и развеје путнички замор.

Иако производи масовне производње намењени за свачји џеп, лутке гејши и дворских дама, с потоцима угљено црне косе укроћене лакираним чешљевима и дугим дрвеним иглама, у слојевитим и богато извезеним кимонима, својим укусом и фасцинантним детаљима упијају пажњу и голицају машту.

Та мала ремек-дела од пластике и акрила отелотворење су начина на који индустријско, конзумерско друштво данашњице интерпретира традицију заната ручне израде лутака, који у Јапану цвета много векова и обједињујући вештине вајања, дрвореза, цртања и шивења, наставља да ствара префињена дела вредна имена уметности, колекционарске страсти и пажње научника.

Традиционалне лутке у Јапану су врло разноврсне и по стилу, материјалу и намени, а све их повезује посвећеност детаљу и бескомпромисно инсистирање на квалитету. Приврженост и преданост уткани у та чаробна занатлијска остварења нису просто израз личне савесности и стремљења изузетних појединаца – они су мотивисани и великим, вишеслојним културним значајем који лутке у Јапану имају, а који сеже далеко у прошлост и често превазилази домен секуларног, те задире у духовност и саму срж живљења.

Људски двојници

Као и у многим другим културама, лутке у Јапану имају мноштво магијских и религијских функција. Иако неживе, сматране су једном врстом посуде која може да прими душу, односно објектима који могу бити прожети животом и попримити људске особине или квалитет људскости.

Разлог за то веровање вероватно лежи у снажној асоцијацији на човека коју буди њихов изглед и уопште анимистичком погледу на свет, који и данас делимично опстаје у Јапану и источној Азији. Широм јапанских острва пронађене су земљане лутке из преко 10.000 година дугог праисторијског периода Ђомон, које су готово искључиво приказивале жене, често у трудноћи или приликом порођаја, и које су, чини се, намерно биле груписане и ломљене, што све указује на њихову религијску вредност и ритуалну намену у оквиру култа плодности.

Мада није тачно познат разлог због којег су ти идоли од глине били разбијани, научници сматрају да је то вероватно чињено да би се ослободио њихов дух за који се у то време, чини се, веровало да може да донесе пород и обиље хране, или да би њихови, тако добијени делови, могли да се поделе члановима заједнице и својом магијском снагом им подаре плодност.

Доста касније, у периоду од трећег до шестог века нове ере, када су владари и аристократе државе Јамато у средишњем Јапану били сахрањивани у простране гробнице облика кључаонице, познате као „кофун“, заједно са њима укопаване су и глинене фигуре војника, шамана и дворјана који су им служили као пратња на оном свету. Њихон шоки, важна хроника с почетка осмог века, казује да се тај обичај развио када је двор одлучио да напусти окрутну праксу укопавања живих слуга по смрти цара.

Неколико векова доцније, сведоче дела књижевности, међу јапанским племством је, по угледу на кинеске узоре, заживео обичај преношења сопствених грехова и несреће, било оне физичке, у вези болести и природних непогода, или оне друштвене, везане за љубав, статус и професију, на лутке – дворјани, укључујући ту и цара, трљали су их о тело и дували у њих.

Лутке на које би се тако пренели сопствени пропусти у односу на претке и богове и сопствени део злог усуда, потом су пуштане низ реке или спаљиване како би се моралне и судбинске нечистоће отправиле или истопиле и тако прочишћени појединац сачувао од претњи по живот, здравље и просперитет.

Пракса дувања у лутке је у складу са древним и широм света раширеним веровањем, чији се остаци виде и у нашем језику, да је дах, суштински, дух, односно, душа. Отуд је дување у лутке вероватно било чин оживотворења, односно, продуховљења материје.

Чини се да су житељи Јапанског архипелага, предајући води и ватри своје дрвене и крпене двојнике, дахом „оживљене“ лутке, настојали да задовоље или, можда, заварају зле духове, за које се веровало да су због насилне смрти или неке неправде која им је учињена за живота љути и гладни освете, те да због тога изазивају болести и несреће.

На ту помисао наводи стари обичај у Јапану да се пред или у време рођења детета направи лутка као близанац новорођенчета, да би се обманули зли духови и оно заштитило од пошасти и преране смрти.

Функција лутке као људског двојника, нашла је израз и у пракси да се прерано умрлим особама, које због своје младости нису имале искуство брака, посвети лутка супротног пола као животни сапутник – обичај који се нарочито проширио током Другог светског рата када су стотине хиљада невенчаних јапанских младића изгубили живот на ратиштима у Кини, југоисточној Азији и у Пацифику.

Родитељи су им за покој души на кућни олтар приносили прелепе лутке невести, одевене у беспрекорно белу ношњу коју младе традиционално носе приликом склапања брака у шинто светилиштима.

Још један несвакидашњи, а може се рећи, у извесној мери, и инфантилан, али дирљив обичај везан за лутке као двојнике или сурогате људи се развио током тог рата: пилоти камиказе авиона добијали су пред последњи лет крпене лутке које су специјално за њих правиле ученице и раднице, а чија је сврха била да их, репрезентујући њихове мајке, сестре и симпатије, својим присуством утеше и охрабре током суровог пута у прерану и насилну смрт.

Врела среће и заштитници здравља

Лутке у Јапану традиционално имају и функцију да заштите човека, па и да му доносе материјалну добит и срећу, не само тако што ће га, као у наведеним примерима, одменити, већ и тако што ће активно деловати својим магијским моћима у његову корист.

Фигуре које представљају божанства заштитнике рибара и земљорадника, веровало се, чувале су те прегаоце од природних несрећа и доносиле им обилни улов, односно, жетву. Јапански трговци и данас у својим продавницама близу улаза постављају лутке мачки „призивача среће“ које треба да привуку муштерије и омогуће им просперитет.

Колективи широм земље почетком године, или пред неки већи пословни подухват, политичку кампању или важан спортски циклус, пазаре црвене лутке у облику главе легендарног будистичког монаха Бодидарме како би обезбедили успех: у лице исликано на тој овалној лутки они тада четкицом уцртавају само једно око – од Даруме, како тог адепта називају у Јапану, очекује се да учини све да им помогне у тим подухватима како би они, по успешном завршетку, у знак захвалности, лутки доделили и друго око.

Такође, луткарске креације црвеног лица и косе у прошлости су у Јапану стављане уз болесну децу да би отерале зле духове и помогле им да оздраве, те су, практично, биле третиране као обавезна терапија за младе нараштаје оболеле од богиња.

Обичај је и да се лутке које се држе као заштитнице женске деце спале, када се она удају, најчешће на ритуалан начин у храмовима, јер млада, полазећи за мушкарца, прелази у магијско-религијски домен његове породице и предака, те постаје одрасла особа којој више није потребно бдење лутака којима су је родитељи чували.

Уверење да лутке поседују способност да заштите и донесу просперитет људима нарочито је приметно у редовним, годишњим празницима намењеним добробити деце. За Хина фестивал, који је посвећен девојчицама и слави се почетком марта, у највећу собу у кући или на улаз у јавне објекте износи се лакирано степенасто постоље прекривено црвеном тканином на којем су изложене беспрекорно израђене лутке које представљају царски пар, дворске бирократе, даме и свираче.

Тај обичај, чији су корени у аристократском друштву старе престонице Кјота и који се постепено проширио међу целом популацијом, данас се тумачи као симболични израз жеље да девојчице одрасту здраве, удају се и, попут владарског пара на постољу, доживе срећу у хармоничном браку, али је вероватно првобитно имао другачију, магијску сврху, односно, представљао покушај да се креирањем или имитирањем идеалне будућности помоћу лутака утиче на судбину, призове бољитак и тако детету обезбеди живот у обиљу и весељу.

Слично томе, почетком маја, током славе посвећене мушкој деци, на видно место у дому се износе лутке дечака одевених у самурајске оклопе, са шлемовима и оружјем, попут мачева и лукова. Оне својим присуством треба да дечацима помогну да одрасту у здраве, снажне и храбре мушкарце, које ће пратити срећа, изворно у борби, али и шире, у свим животним изазовима.

Како ниједна од монотеистичких религија које строго осуђују поштовање предмета као идолопоклонство није пустила јачи корен у Јапану, та древна веровања у вези магијско-религијске моћи лутака нису потискивана, па су оне као духовно важна бића и међу децом омиљене креације маште и занатлијског умећа прожеле јапанску културу и друштво, заузевши место и у сценским уметностима, кроз луткарско позориште „бунраку“, али и у политици и дипломатији, где су постале део поклона које су цареви даривали феудалним господарима, страним посланицима и гостима.

Од позног средњег века лутке у Јапану су почеле и да служе за учење акупунктуре и анатомије, а по доласку у додир са европском техником и као средство за експериментисање у области израде механичких направа.

Куриозитет је и да су почетком осамнаестог века у Јапану направљене и прве лутке за секс, инспирисане праксом холандских морнара и трговаца који су у употреби тих вештачких помагала тражили начине да задовоље своје физичке пориве.

„Холандске жене“, како су назване те лутке, биле су ингениозно направљене за оно време –њихови удови су били покретни и у њих се могла сипати врела вода како би се загрејале и по температури приближиле људском телу.

Вера у неоргански живот

У савременом добу лутке и у Јапану, наравно, првенствено служе као украс и играчке. Међутим, анимистичко веровање да оне имају душу толико је дубоко укорењено да и дан данас широм земље поједини шинто и будистички храмови нуде ритуале у којима им се изражава захвалност као божанским заштитницама за то што су од несреће и зле коби сачувале децу, и њихове душе, уз сво дужно поштовање, испраћају на онај свет, одакле су, верује се и дошле.

Вероватно најпознатије међу шинто светилиштима у којима се обављају молитве за душе лутака је Авашима у обалском граду Вакајами, које је у свом дворишту удомило преко 20.000 тих, за Јапанце, драгоцених бића, због чега важи за место несвакидашње духовне снаге. У њему, лутке се, после церемоније прочишћења од несрећа и зала које су на себе преузеле за добро људи, у малим дрвеним чамцима пуштају на море како би отпловиле у свој натприродни завичај.

Другде, душе лутака које су испуниле своју заштитничку улогу се, након ритуалног прочишћења, похвала и израза захвалности, колективно пребацују на неколико комада папира који обликом и именом подсећају на њих – тај папир се потом спаљује, чиме се оне ослобађају у ваздух да се у првобитном, чистом стању врате на онај свет.

Као и шинто богомоље, и будистички храмови прикупљају старе или непотребне лутке које им директно предају или поштом шаљу грађани, што у савременим условима живота значи не само традиционалне јапанске рукотворине од дрвета, тканине или папира, већ и индустријски произведене играчке попут Мики Мауса и плишаних меда, с тим што је поступак другачији –монаси неколико месеци читају одломке из будистичких светих списа за спасење лутака и потом их кремирају, истовремено се молећи да њихове душе нађу пут до неког од више будистичких рајева.

Трагови веровања да су лутке прожете душом и живе могу се видети и у данашњој популарној култури у Јапану – лутке се често појављују у хорор филмовима и стриповима као носиоци уклетих духова који из њих изненада проговарају или као језива, нема бића којима расте коса, севају очи и која се неприметно крећу и мењају израз лица.

Упоредо са горе наведеним обичајима у Јапану и даље живи уметност ручне израде лутака, као и колекционарско тржиште, које високо вреднује ту стару вештину, па је и данас могуће видети, не само специјализоване радње и антикварнице посвећене луткама, већ и продајне изложбе у робним кућама, као и мале музеје у којима се лутке направљене традиционалним методима с пажњом чувају.