Јесу ли сарајевски ћевапи најбољи

Kада замиришу ћевапи, да ли вам је у том тренутку битно јесу ли сарајевски, бањалучки, пазарски или лесковачки? Ако је веровати порталу „Тејст атлас“ многима је то важно, па су тако сарајевски ћевапи уврштени међу сто најбољих јела света.

Трагом ове информације, или боље речено, пратећи мирис ћевапа, обрели смо се на Башчаршији. Ту од човека који је за 33 године направио толико ћевапа да би могао да нахранини читав Требевић или Јахорину, покушавамо да сазнамо по чему се то издвајају сарајевски.

„Важно је месо, важна је услуга, важан је амбијент. Ето, ви сте дошли, смејете се са нама, нисмо намргођени, а то је број један у овом послу, као и квалитет“, каже Абит Шаћири из сарајевске ћевабџинице „Жељо“.

Рецепт не открива, јер је строго чувана тајна. Зато покушавамо да га сазнамо код конкуренције.

„Прави се од телећег меса, јунећег, како ко, неко додаје со, неко додаје хлеб, код нас је искључиво само месо са зачинима, и зато и јесте најбољи“, тврди Дино Дошлић из ћевабџинице „Хоџић“ у Сарајеву.

Свака ћевабџиница овде чува тајну, али оно што не крију и што воле да истакну јесте то колико су ћевапи популарни међу домаћом рајом, али и туристима.

„Чим се једе у седам сати ујутру, онда је баш популаран. Кад могу да једу за доручак, вероватно је најпопуларнији“, истиче Дошлић.

Нематеријална баштина 

За сарајевски је можда више људи чуло, али истински заљубљеници у ћевапе не би заборавили ни бањалучке. Kолико о њима мисле Бањалучани најбоље говори то што су их уврстили у нематеријалну баштину. Шта разликује сарајевски и бањалучки ћевап, открива нам човек који прави и једне и друге.

„Прво да се нашалим, 285 км је разлика. То је једно, а друго, Бања Лука је увек хтела да буде аутохтона да има нешто своје, ето сад имају и тај бањалучки ћевап, који је јако пикантан. Не ради се у комадима као сарајевски, већ у плочицама. Сервира се у великој порцији четири комада, у средњој – три, у малој – два. Месо је потпуно исто с тим што је главна разлика у зачинима. У сарајевском нема белог лука, а у бањалучком га има“, објашњава Зоран Кузмановић, власник ћевабџинице „Цица“.

За разлику од комшија, у Србији се поносе лесковачким ћевапима. Сваке године крајем августа одају им почаст на гастономској манифестацији у Лесковцу. Осим у том граду, роштиљ који носи назив лесковачки, може се јести широм Србије. Али да би оправдао назив, одређени услови морају се испоштовати.

„Специфичност нашег роштиља јесте у томе што је традиционална рецептура наших мајстора. Месо је чиста јунетина и припрема се три дана. Поред тога што на одређеној температури печемо то месо, треба га добро и сервирати, са луком обавезно, и на топлом тањиру, како би производ био адекватно комплетан“, каже Момчило Цонић, професор гастрономије на Високој пословној школи струковних студија у Лесковцу.

Топла решетка 

Kомплетан укус даје и пазарски ћевап, тврде они који га праве. А праве га искључиво од јунећег меса. Избор меса је важан подједнако колико и само печење, које утиче на укус.

„Тајна је да решетка буде топла и да се он на решетки пече, а не на жару. Значи сва је тајна у томе да се избегне мирис ћумура, мирис гарежи тако што ће се пећи на чистој и топлој решетки“, истиче Бојан Шекуларац, власник ћевабџинице „Пантер“.

А ако не успете све да поједете, слободно оставите за сутра, јер пазарски ћевап може и хладан да се једе.

Не поричемо да сарајевски ћевап заслужује да се нађе међу сто најбољих јела света, али мислимо да успешно могу да му парирају бањалучки, пазарски и лесковачки ћевап. Све је ствар укуса, а укус зависи од тога где и са ким ћевапе једете.