Сврати на кафу и мажење са мачкама

Пријатан пролећни дан прохладног јутра светлом и свежим ваздухом улива оптимизам и жељу за животом. Ипак, кораци постају све краћи и спорији, јер низак атмосферски притисак и сливање крви у стомак након ручка отежавају организам, који полако почиње да клизи у дремеж и вапи за црним, горким напитком.

Узана, сива зграда од десетак спратова, каквих у јапанској престоници има на хиљаде, толико је скромна да ју је тешко описати. Над тесним улазом распета је велика фотографија која позива у необичан кафић у њеној утроби. У врло скученом, али ведром локалу, искићеном радосним украсима и симпатичним сликама, у рано суботње поподне тискају се млади парови студентског годишта, узбуђено чаврљајући.

Одсутни су за то време уобичајени гости престоничких кафића: пензионери утонули у живи разговор, беспрекорно дотеране даме обузете типкањем по телефону, раздрагани основци на повратку са спортског догађаја или покоји усамљени службеник, осуђен на рад викендом, који летимичним погледом претреса вести током кратког предаха на путу од седишта клијента до сопствене фирме. Но, то вероватно и није чудно, јер је кафић са свега десетак места смештен у подруму, недоступан погледима пролазника, у улици испуњеној бутицима, ресторанима брзе хране и играоницама, у којој као посетиоци доминирају средњошколци и студенти.

Унутра, мала, симпатична радница по имену Јуки нам полако прилази. Тело јој топло, а срце куца брзо. Немогуће је не осетити симпатије за такво осетљиво и нежно биће. У знак захвалности за указано поверење, дајемо јој шаргарепу.

Што има смисла, јер је Јуки зечица. Буквално. Као и друге њене колеге и колегинице глодари из кафића „Мими“ (јапански: „уши“) у токијском кварту Икебукуро, она је ту да, како Јапанци кажу, код гостију „исцели“ стрес, односно, залечи им ране од свакодневних битака у животу, као што су стално напрезање на послу или патња проузрокована неспоразумима и сукобима са другим људима. Угоститељска радња у којој она тако лечи и увесељава вредни јапански народ позната је, логично, као „зечји кафе“.

Интимна интеракција са животињама атракција за градско становништво

Да животиње имају терапеутски ефекат на људе није ништа ново, међутим начин на који се он у Јапану уводи у сектор услуга и користи за привређивање је необичан – угоститељство у тој далекоисточној земље тренутно пролази кроз чудесну фазу у којој се као печурке после кише рађају локали у којима се посетиоцима нуди интеракција са малим, симпатичним животињама: традиционалним кућним љубимцима као што су мачке, пси и папагаји, али све више и совама, јежевима, зечевима, корњачама, мрмотима и другим врстама.

У тим радњама, у којима се обично наплаћује време проведено унутра, гости могу да хране и мазе животиње, да их узимају у загрљај, ставе на раме, посматрају како се играју, па чак и како лете – када је реч о већим пернатим животињама, у мери у којој им то дозвољава канап којим су о ногу привезане за под.

Гости могу и да за своје потребе, за рођенданске прославе и журке, изнајме простор на неколико сати и сами се поиграју са животињама. Неки од кафића који држе сове и друге ноћне животиње чак нуде муштеријама да око два часа ујутру посете њихов угоститељски објекат и проведу неколико сати са животињама – услуга која, по садашњем курсу, кошта сто евра по особи. У појединим радњама могуће је и изнајмити и изнети животиње на неколико сати, а много кафеа на продају нуди и књиге, часописе, лутке, школски прибор и другу робу инспирисану тим створењима.

Као што се може наслутити из наведеног, угоститељи у овим тзв. „животињским кафеима“, настоје да омогуће муштеријама дужи и интимнији додир са животињама, односно, да им пруже услугу каква је ретка у зоолошким вртовима, који су у Јапану, иначе, врло популарни и викендима тако пуни и загушени да кретање кроз њих може представљати велики изазов за стрпљење и физичку спрему одраслих, а камоли деце.

Доста тих кафеа изнутра изгледа као дечја играоница или топла, симпатична соба у кући или стану. Петком увече и викендом у њима је тешко наћи место без претходне резервације. Власници по правилу бирају оне расе унутар одређене врсте које важе за стрпљивије и пријемчивије за интеракцију са људима.

Радници кафеа обично добро знају које од животиња које држе ваља оставити као једну врсту украса за посматрање, а које су кроткије и мирније, те се могу дати посетиоцима у руке. Пошто су Јапанци генерално стидљиви и љубазни према другима, те се устручавају да у присуству више људи буду први који ће помазити или узети у наручје неку од животиња, особље често прилази муштеријама и позива их да то учине.  

Кафићи са животињама, наравно, најпривлачнији су за малишане, али је међу муштеријама и пуно младих парова, односно, студената, као и жена у тридесетим годинама и старијих, од којих неке и код куће имају сопствене љубимце. Последњих пар година пажњу тих слојева становништва нарочито привлаче кафеи са егзотичнијим животињама, попут сова и видри, које су ретке као кућни љубимци. Постоје и радње са рибљим акваријумима, пингвинима, па чак и кафеи, који омогућавају дружење са рептилима, попут змија, жаба и гуштера.

Појаву таквих несвакидашњих, па и бизарних угоститељских објеката, сматра се, нарочито је призвао успех кафића са мачкама, који су у задњих петнаестак година остварили велику популарност и показали се као профитабилни.

У покушају да превазиђу засићеност тржишта с добро познатим љубимцима, као што су мачке и пси, и понуде нешто оригинално, предузимљиви јапански угоститељи посегли су за ређим, дивљим животињама које су слично тим традиционалним кућним љубимцима слатке и умиљате, или које, попут рептила, буде радозналост, јер делују застрашујуће или необично.

На интернету већ круже приче о могућности да ће ускоро бити отворени и угоститељски објекти са већим дивљим животињама, те да би даљи развој тог сектора могао да иде у правцу умањивања или брисања разлике између кафеа са животињама и мањих зоолошких вртова, бар када је у питању разноврсност живих бића која се излажу. 

Таква врста угоститељства, међутим, захтевна је јер тражи не само додатни напор за припитомљавање и бригу о животињама, која се мора вршити свакодневно, укључујући ту и нерадне дане, већ и због одржавања хигијене. Власници зато настоје да упосле службенике који гаје посебне емоције према животињама, као што су волонтери у прихватилиштима за одбачене љубимце или чланови непрофитних организација за заштиту злостављаних животиња и очување угрожених врста, који су вољни да жртвују и своје слободно време за бригу о животињским звездама кафића и да их, ако је потребно, држе у сопственој кући током празника.

Обавезно је, наравно, и закључивање уговора о сарадњи са ветеринарима који пружају услугу превентивне вакцинације и лечења тих животиња, и компанијама које нуде осигурање за случај да неко од гостију доживи повреду. Зато је, чини се, оправдан систем плаћања у којем се, осим напитака, лаког јела и десерата, плаћа и улаз или сатница. Обично, сат времена у кафићу са животињама кошта свега око 10 евра по особи, у шта је урачунато и једно пиће.     

Кафеи с животињама широко прихваћени у друштву

Мада Јапан има борце за права животиња, који су у последње време, бар судећи по домаћем издаваштву и медијском извештавању, опхрвани проблемом тзв. „фабрика паса“, скучених и нехигијенских центара у којима се у несносним условима држе стотине штенади, свако вредно неколико хиљада долара, чини се да не постоји изражен друштвени протест када је у питању рад „животињских кафеа“.

Иако физички контакт са већим бројем људи у скученом простору несумњиво представља душевно оптерећење за све, а посебно дивље животиње, при чему су неке од њих, нарочито оне ноћне, подвргнуте и физички штетном напору јер им се одузима од сна и вештачки намеће активност током дана, број кафеа у великим градским срединама у Јапану из дана у дан расте и, бар судећи по коментарима њихових гостију на интернету, они се пре свега доживљавају као установе које радују децу, које пружају ретку прилику да се ужива у додиру са животињама које се иначе не могу држати у кући и као место где се може провести време које прија души, односно, по њу има лековити ефекат.

При томе се не постављају питања о ироничној ситуацији у којој муштерије кафића са животињама лече свој стрес тако што стресирају животиње, односно, одлазе кући с осећајем да су учинили нешто добро за своје психо-физичко стање након што су угрозили и, могуће, оштетили здравље и добробит животиња „домаћина“.

У Јапану, где је први кафић са мачкама отворен 2004. године у граду Осаки по угледу на сличне локале на оближњем Тајвану, сада има око 300 угоститељских објеката тог типа. Томе треба придодати и више стотина кафеа са другим врстама животиња.

Битан подстицај за њихово постојање дају скученост простора за становање и висока цена животињских мезимаца, због чега многе породице с децом не могу себи да приуште држање кућних љубимаца.

„Животињско угоститељство“ подржава и, чини се, неутољива (и благо инфантилна) љубав одраслих Јапанаца нашег доба, нарочито жена, према свему слатком и симпатичном, од маскота и ликова из цртаних филмова, преко плишаних и других лутака, до малих животиња. Иза интересовања и потражње за кафеима са животињама је, наравно, и поодмакла урбанизација која је градско становништво одвојила од природе толико да је, рецимо, пре десетак година на видело изашла невероватна афера о томе како су 2.000 јагањаца увезених из Аустралије у Јапану у продаји били успешно подметани као штенад расних паса.

С тим у вези, мада им се може упутити критика за нехумано поступање са животињама и њихов цео концепт може да се окарактерише као бледи сурогат за истински доживљај природе и као људска себичност у односу на животиње, истовремено се може сматрати и да кафеи са животињама, у нашем добу високе урбанизације и статичног и релативно асоцијалног живљења за телевизорима и компјутерима, односно, у условима опште отуђености од природе и емотивног сиромашења, у извесној мери играју позитивну едукативну и психолошку улогу.

Вредно помена је и то да неки од њих обављају и друштвено користан рад тако што прихватају напуштене псе и мачке и траже им нови дом међу својим муштеријама.