Најскромнији европски богаташи

Да сам стигла у земљу „снега и леда“ било је јасно још на аеродрому на коме ме је дочекао прави бели медвед, додуше препариран, али довољно симболичан за све оно што смо желели да снимимо и дочарамо о Норвешкој, крећући се Путевима путописаца.

Све оно што медвед представља, величину, дивљину, белу боју огледало се и у Норвешкој, великој земљи, сурове и дивље природе која највећи број дана бива прекривена белим – и на небу и на земљи – снегом и белим ноћима. 

Земља парадокса у којој сунце ретко и на кратко залази, а којој сунце толико недостаје. Земља толико велика а са тако малим бројем становника.

Норвешка је и земља која је у тренутку када ју је посетила Исидора Секулић и о њој написала први путопис (Писма из Норвешке) чијим се и ми стопама данас крећемо, од најсиромашније у Европи, постала једна од најбогатијих.

Први утисак по слетању у Осло је да је центар главног града леп и мали, да се лагано да преходати што одмах и чиним.

Пре него што сутра кренемо да снимамо, желим да све обиђем и упознам. Лепота Осла није раскошна као у Паризу, или краљевска као у Лондону.

Није ни заносна као у Риму, Фиренци и Венецији. Али град има нешто друго – посвећеност људима, малом, обичном човеку.

На то ме упућују скулптуре разасуте свуда по граду, скулптуре мале, где људи израстају из асфалта попут траве или оне велике, уметничке које је извајао Густав Вигеланд.

Скулптуре обичних људи као да упућују на важност да човек буде у центру пажње и да нико није небитан ма колико био сиромашан или необразован. 

Сваки од путописаца чије књиге читамо док путујемо Норвешком, од Исидоре Секулић, Милоша Црњанског, до данас Виде Огњеновић, Веселина Марковића и Бекима Сејрановића, пишу управо о томе – о Норвежанину, човеку велике скромности, одмерености и храбрости.

Све то је, наиме, Норвежанима било неопходно да би преживели сурову климу и опстали у њој - од Викинга до дана данашњег када је Норвежанин један од најбогатијих грађана Европе, ове врлине га не напуштају.

Срећем тако пословне људе у оделима и са актен ташнама који без зазора возе тротинете намење јавној употреби и у исто време посматрам скромне зграде: Градску кућу украшену само скулптурама обичних људи, такозвани сиромашни дворац, главну катедралу без иједног украса у центру града.

Норвешки човек заиста јесте за дивљење, баш као и норвешка природа, сурова и прелепа у својој грандиозности са чиме се суочавамо већ на првом кораку када, следећи путање које су прошле Исидора и Вида, одлазимо у северне крајеве Норвешке, да посетимо највећи глечер Јустедал и највеће фјордове – Согнфјорд и Гејрангер.

Тек тада схватам све оне уметнике од Ибзена до Мунка колико човек расте и јача кроз тај чудни однос који Норвежани граде са природом између љубави и борбе.

Дивљење која су Исидора Секулић и Црњански осећали када су писали о Норвешкој изгледа да ни данас нема разлога да се промени, без обзира колико се сама земља променила, њени људи су остали исти. А то и јесте за дивљење.

Ауторка је књижевна критичарка и уредница у Редакцији за културу РТС-а.