Више од вожње – Камиони као израз филозофије живљења

Одморишта на јапанским ауто-путевима пружају све што је потребно – уз већу продавницу и простор налик радничкој мензи где се, један уз други, ређају кухиње малих ресторана који заједнички деле столове, ту је широк паркинг и мноштво тоалета, опкољених аутоматима за продају пића.

Њима шарају породице с малом децом на путу за завичај – у самопослузи малишани се здушно расправљају с родитељима око тога да ли и који слаткиш треба купити, за столом бију битку око сваког залогаја ручка који им се не једе, а у тоалету изазивају комешање док, уз родитељску помоћ, настоје да изађу на крај с неодложном нуждом.

Ту су обавезно и остарели домаћи туристи који сви до једног носе шешир и ранац и који се, уз гласан смех и међусобно задиркивање, попут споротекуће реке полако изливају из утробе великих аутобуса на асфалт паркинга.

После краћих консултација и гласања о поподневном оброку, они хитро заузимају места за столовима пред изабраном кухињом, где онда најенергичнији међу њима присутне часте успоменама са својих прошлих путовања и саветима о најукуснијим ресторанима.

На ободу одморишта у облаку дуванског дима лењо паузира и необавезно одевена телевизијска екипа састављена од мушкараца у тридесетим и четрдесетим годинама, уморних лица и нездравог тена.

Понекад, ту се нађу и љубитељи мотоцикала или старих америчких аутомобила, често смелих фризура и маскирани црним сунчаним наочарима, који користе слободне дане да у мањим конвојима крстаре друмовима с лепим пејзажем и у зграде одморишта улазе самоувереним кораком, неоптерећени послом и свесни пажње коју привлаче њихове необичне машине и упадљиви изглед.

Каткад у одмориште пристане и покоји џип или камион јапанске војске, која је у великим насељима прилично неупадљива – тада радознала деца и одважнији страни туристи искористе иначе ретку прилику да ненаметљиве припаднике оружаних снага замоле за заједничку фотографију.

Ипак, за странце је, можда, још већи доживљај сликати се уз кочоперне друмске вукове –камионе с упадљивим, кабастим спољним елементима, дрско искићене бљештавим хромом и неонским лампама и зачињене дречавим писаним симболима.

Ти преуређени теретњаци вриштећих боја и необичног, понекад и запањујућег изгледа, у Јапану су познати под називом „декотора“ и представљају једну од супкултура специфичних за ту земљу.

Уметнички камиони?

„Декотора“ је скраћеница која је настала фузијом првих половина две позајмљенице из енглеског језика и буквално значи „украшени (декорисани) камион“. За воланима тих мутираних транспортера седе људи који не само што гаје посебну приврженост према машинама и настоје да кроз екстравагантно кићење и специјално опремање возила докажу сопствену оригиналност, већ и да, тим путем, изграде и заједнички идентитет – припадност колективу професионалних камионџија, и шире, слоју ватрених обожавалаца врелих гума.

Међу њима је пуно оних који настоје да постигну футуристички изглед, односно, створе утисак да је њихова машина сишла са страница научнофантастичних стрипова или филмског платна, али има и оних који су загледани у прошлост, па на зидовима приколице носе традиционалне ликовне мотиве из средњег века, или пак негују ретро стил који асоцира на поп и рок културу шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Свима је, међутим, заједничко то што покушавају да привуку пажњу и импресионирају посматрача.

Мада поједине ласкаве дефиниције и чланци говоре о декотора као о „уметничким камионима“, и у овом добу када је концепт уметности разрушен до темеља и више, чини се, неопходно не подразумева ни лепо ни смислено, али зато укључује бизарно и профано, они су и даље, пре него уметничко дело, покретне тврђаве кича, бесрамно разметање у форми теретне платформе са дебелим гумама, па чак се може рећи, и накарадни споменици људској жудњи за пажњом и славом.

Јер дречаве сијалице, потоци фарбе и шљаштећа гвожђурија у коју су умотани више асоцирају на конзумерство, раскалашност и таштину, него на стваралачки таленат, осећајност или духовност. Или, ако се одрекнемо филозофирања и моралистичких квалификација, многа од тих возила, просто речено, делују као камиони који на сеоски вашар тегле рингишпил и друге атракције за децу, као циркус на точковима.

Па ипак, ти путујући бастиони неукуса фасцинирају и привлаче – својом преобилношћу, ишчашеношћу, неприкривеном похлепом за признањем, као и пуном посвећеношћу власника, који у њих неретко сипају милионе јена и десетине сати труда.

Стога, они јесу необични и интересантни, не само за љубитеље возила и филма, или Јапана, већ и за антропологе и социологе, који у њима виде нову форму израза личног, односно, професионалног идентитета. И заиста, јапанске камионџије које своје машине украшавају на упадљив начин често бирају ликовне мотиве који алудирају на регију из које потичу или у којој је база њихове фирме, или пак указују на врсту робе коју транспортују.

Треба рећи да су декорисани камиони и предмет интересовања јапанске полиције и правника, будући да су доказани случајеви у којима су њихови возачи, од којих су неки, као чланови друмских банди, умешани у ситан криминал, успевали да, захваљујући инсценираним несрећама, подигну новац за осигурање, лажно пријављујући оштећења спољних додатака каросерији.

Ово вероватно стога што возачи украшених теретњака нису само професионалне камионџије, већ понекад и љубитељи машина који километре гомилају просто зарад душевног задовољства, па и бунтовни појединци из подземља, који возила користе као средство за провоцирање органа реда и прибављање личне користи.

Са асфалта у часописе и блогове

Декорисани камиони, боље него на путу могу се видети на неком од мноштва изложби и догађаја који окупљају чланове мото-клубова и професионалних удружења, када се десетине, па и стотине тих машина нађу једна уз другу у врсти, спремне за сате и сате посматрања и фотографисања.

Ти догађаји су обично замишљени тако да омогуће камионџијама да прикажу своја дела пре и после заласка Сунца – по дану се оцењује колико моћно или упадљиво машина делује, док се увече посматрају специјални ефекти, односно, вага естетски доживљај који пружају неонске лампе и дигитални екрани монтирани на шасије и у кабине теретњака.

Сами возачи, као и посетиоци, обично љубитељи аутомобила и стрипова, тада имају прилику да до миле воље уживају у разгледању машина.

Упркос томе, вероватно најбитнија сврха тих окупљања је дружење међу камионџијама и то на пратећим, заједничким гозбама, приређеним у ресторанима или под отвореним небом, уз роштиљ и тезге са разним посластицама какве се обично виђају на вашарима и религиозним празницима, јер се тада препричавају личне авантуре и размењују важне информације – о деловима и украсима за вољене камионе, али и о пословима и послодавцима.

Неретко, део такве приредбе је жива музика, али и заједничка молитва за безбедност у саобраћају и прикупљање новчане помоћи за пострадале у земљотресима или поплавама, што окупљеним камионџијама, међу којима има и доста момака жешћег изгледа и грубљег језика, даје донекле изненађујућу црту благости и мекоће.

Они су по правилу врло стрпљиви и у односу према радозналим блогерима и новинарима часописа који се специјализују за возила, а које је могуће лако препознати по опреми као што су осветљење, троношци и мале мердевине.

Понекад, током тих окупљања, се уприличе и базари на којима се продаје опрема и организују заједничка крстарења друмовима.

Бити возач декоторе тако није само професија или хоби, већ и начин живота и припадност покрету који идеализује технологију и слободу од просторних ограничења и друштвених конвенција.

Декорисани камиони нису просто друмске машине за транспорт – они су читава поткултура која, мада на друштвеним маргинама у смислу да није опште прихваћена и цењена, ниже друштвене класе, обичне раднике и њихов тежак посао, издиже из анонимности и поставља у жижу медијске пажње: у новинске чланке, стрипове и филмове, те им тако доноси интересовање и признање које иначе не би имали.