Звончићи, звончићи...у разним бојама

Они који возе бицикл знају да без звонца он није потпун, као и да таква вожња може бити небезбедна. Иако не вози тако често двоточкаш, једна Шапчанка не може без звончића, јер од њих живи. Не прави их, али је нашла начин како да заради на њима.

Звук звонца на бициклу јасан је знак да се склоните са пута. Осим у случају да сте Ивана Новаковић из Шапца за коју је овај звук означио почетак пословног пута. И то пре четири године када је почела ручно да осликава звонца.

„И онда сам возила бицикл кроз Шабац и људима се свидело звонце. А пошто сам студирала предузетништво дошла сам на идеју да би то могла да претворим у посао. Јер ако је другима мој производ занимљив онда сам на добром путу“, каже се Ивана.

Да би дошла до првог звонца морала је да учи. Најпре како да комбинује боје, а потом које су фарбе најбоље за осликавање. То се, каже, не налази у књигама из економије, коју је завршила. Оно што је из претходног посла у породичној фирми пренела у сопствени била је предузимљивост.

„Знала сам све око набавке материјала који је потребан, како се контактирају добављачи, око маркетинга шта је то неопходно што треба урадити. Пошто је породична фирма у вези рачунара, такође сам сама направила своју веб презентацију. И тако је све почео“, сећа се предузетница.

На почетку осликавање је ишло споро, док данас за једно звоно потребно од седам до десет дана. Открива нам како изгледа сам процес рада.

„Процес осликавања се састоји из више фаза. Прво се звонца расклапају, шмирглају, онда се користе основне, примарне боје, које се стављају како би се тај метал, тачније хром, припремио за бојење. Онда се чека пар дана да се те прве боје осуше, па се ради други слој цртања и понавља се у неколико фаза“, објашњава Ивана.

Слике на њеним звонцима производ су маште, али и искустава. Најчешће стеченог током путовања и дружења. У жељи да на звонцима представи Србију, често црта пиротску шару, опанак, лик Николе Тесле. Није имуна ни на симболе других држава, јер управо они сведоче о ономе што је пропутовала.

„На пример, прошле године сам путовала у Мексико па је калавера (мексичка лобања) била мотивација за пар звона која сам урадила. и оно што је занимљиво јесте да је једна девојка која студира у Немачкој, а из Мексика је купила баш конкретно звоно из те колекције“, каже Ивана.

Kаже да се данас најбоље послује на друштвеним мрежама, јер тако звонца могу да стигну и до најудаљенијих љубитеља двоточкаша. Поред тога излаже на разним маркетима, а у рекламирању јој помажу и њени пијатељи бициклисти.

„Са братом посећујем и маркете у иностранству. Тако смо за Божић били у Бечу и оно што сам приметила јесте да су људи потпуно другачији него код нас. Доста више цене уметност и ручни рад“, истиче дизајнерка.

Следећи у плану је маркет у Амстердаму, а до тада мора да припреми доста нових звона, водећи рачуна о жељама бициклиста. И не само њих. Јер иако су предвиђена за бицикле, Иванина звона купују често и за тротинете. Али ту се списак не завршава јер је један Немац на пример чак иако не вози ни бицикл, ни тротинет, купио звоно како би из кухиње дозвао жену да му донесе пиво.

 

број коментара 0 Пошаљи коментар