Упознајте човека који је написао више од 9.500 писама

Осим писама која су његов хоби, Радомир Путниковић пише и књиге за децу, а објавио их је више од 20. За прозу је награђиван широм света. Протеклих дана посетио је Београд и том приликом говорио за РТС.

Скоро пола века живите и радите у Лондону. За то време послали сте више од 9.500 писама енглеској политичкој елити указујући на медијске неистине о Србији. На шта сте све Британцима скретали пажњу?

Практично на све оно што се догађа и објективно сам покушавао да представим ситуацију. Ако постоји нека наша кривица, где смо изгубили пропагандни рат онда је то што неке основне геополитичке истине  нисмо успели да представимо међународној јавности. Оно што је врло тешко једној млађој генерацији објаснити да схвати, а то је да се та пропаганда толико захуктала против Срба да сте ви могли врло мало. Једноставно Британци нису хтели да вас слушају. Ако сте Србин већ је то био крај приче. Ипак, постоји један број политичара са неким интегритетом којима је стало до истине, и мој једини посао је био да нађем те људе.

Kоме сте све писали и шта су вам најчешће одговарали?

Ја имам коресподенције и одговоре од председника владе од канцеларије Тонија Блера, раније сам био у вези и са Маргарет Тачер док је била у Влади. Практично где год сам могао да добијем одговор који је објективан. И ту је било веома интересантних људи. И ту је био на пример Лорд Kарингтон који у једном писму каже: Ви знате да ја мислим да су Срби непреаведно третирани. 

Kаква је тренутна слика Србије у Великој Британији?

Најчешће не желе ни да говоре о нама, што је карактеристично за оне који су направили грешку, а многи и кажу да су направили грешку. Ја сам имао прилику да сусретнем Мајкл Џексона. То је енглески генерал који је први ушао у Kосовску Митровицу. Ја сам га сусрео на пријему у амбасади где ми је он рекао: ја се стидим шта смо урадили са Србијом. Ви мислите да ће он то да понови? Не.

Осим што сте лобиста, ви сте заправо најпре писац, преводилац, издавач. Може ли књижевност да приближи нације и да буде и неки вид лобирања на плану културне политике?

Уопште култура, један цивилизацијски став који Србија заузима преко књиге, преко позоришта, све то оставља неког трага, утиска. Мислим да се та слика о Србији поправила умногоме, али мислим да постоје још многе предрасуде о Србији.

Прву књигу објавили сте 1968. Пишете приче, кратке позоришне комаде за децу и одрасле, афоризме и есеје, басне, путописе. Kолико је данас захтевно писати за децу и зашто су басне популарне?

Басна увек има поуку, њен циљ је да каже нешто и да поручи и да млађе генерације и учи и покреће да мисле о неким стварима. Тако да мислим да је басна данас актуелнија него било када.

Недавно сте добили и награду "Радоје Домановић" Удружења књижевника Србије за укупан допринос српској књижевној сатири. Kолико вам награде значе нарочито оне које стижу из Србије?

Наравно значе ми, јер ја живим један доста осамљен живот. Рећи ћу вам нешто интересантно што је важно, а то је да један велики број Срба који живи у дијаспори, они имају две земље али нису ни у једној срећни.