Аутохтоне врсте животиња – традицијом у будућност

Аутохтоне расе настале су на одређеном подручју и прилагођене су условима живота на том терену. Каракачанска овца, балканска коза, буша говеда и коњи неке су од аутохтоних врста које узгаја Игор Рабат.

„Док није било механизације, сва земљорадња и сви остали радови су се радили искључиво уз помоћ ових коња. Данас нису популарни, не узгајају се, нити учествују на тркама и препуштени су забораву“, наводи ветеринар, ентузијаста.

У свом узгајалишту Рабат тренутно има осам кобила и једног пастува и намера му је да максимално увећа њихов број.

Каракачанску овцу је набавио од колеге из Димитровграда са Старе планине. Оне су на ове просторе стигле са Илирима, када је насељавано Балканско полуострво и најближи је сродник дивљој овци. Виторогe праменкe са дугим роговима више личе на антилопе него на овце, што доказује постојање тог дивљег гена у њима, објашњава Рабат.

У Србији постоји можда само још 200 грла балканске козе, која је карактеристична по својој дугој длаци, која се назива кострет. Оне су некада шишане и од те длаке су се израђивале шаре на кошуљама за свечане прилике.

У својој оази на Соколским планинама Рабат гаји и говеда буша, аутохтону расу крава које дају јако малу количину млека, али млека са високим процентом млечне масти. Поред тога, у њиховом млеку нема лактозе, једног од најчешћих алергена.

Марко Ристанић са Катедре за биологију Факултета ветеринарске медицине у Београду, гостујући у Јутарњем програму, наводи да постоје разна нагађања и историјски записи колико су те расе и различите врсте животиња заиста старе.

„Оно што се зна за буша или подолца јесте да су те расе крава настале од европског примигеног говечета, дивљег говечета, које се временом, како је цивилизација напредовала, доместификовало на просторима Балкана. Сам подолац је, пошто је јако крупан, коришћен као радно говече, а буша се користила у циљу производње меса или млека“, објашњава Ристанић.

Када једна раса изумре, не постоји та регулатива и тај закон који ће њу да врати, додаје Марко Ристанић. Примитивне расе су скрајнуте јер нису толико потентне и не могу да задовоље интензивну производњу, али је јако битно да се сачувају.

Постоје два механизма конзервације, односно презервације аутохтоних врста и раса животиња. Инситу презервација се спроводи у природном станишту или у ограђеним просторима као што је зоолошки врт, где се животињи обезбеђују услови у којима може да преживи. Екситу презервација подразумева да се животиња пребаци на своје природно станиште или се смешта у природне резервате.

Основни узрок нестанка аутохтоних животињских врста је економске природе. Ове врсте нису економски исплативе када се посматрају са аспекта интезивне производње. Али са аспекта квалитета, њихова вредност је неупоредива са хибридним врстама.

„Нажалост, на крају се све врти око новца, хтели ми то или не, и та презервација захтева велики новац. Због екстензивног начина узгоја, како би се одржао квалитет крајњег производа, потребна су велика улагања“, објашњава гост Јутарњег програма.

Факултет ветеринарске медицине је пре осам година основао наставну базу за планинско сточарење на Старој планини, уз подршку Министарства шумарства, пољопривреде и водопривреде и Општине Димитровград. У овој наставној бази студенти обављају обавезну летњу праксу и упознају се са аутохтоним врстама животиња. Овде долазе и људи са других факултета и из региона.

„И ми смо ту ентузијасти који желе да нешто промене и покушају да сачувају те аутохтоне расе. Јако лепо сарађујемо са свим тим људима, којих је нажалост јако мало на Старој планини. Село Горњи Криводол, које је некада бројало преко хиљаду људи, сада има можда двадесетак становника“, објашњава Марко Ристанић на крају гостовања у Јутарњем програму.