Кад просветне раднике третирају као цареве

Ноћ је. Стижемо, кажу, у град где живе само богати. Улазимо на аеродром. Возимо се бескрајно дуго од елегантног малог аероплана, до фамозног Терминала 3. Ивона, координаторка нашег удружења, тврди да овај терминал није постојао прошле године. Ух, цео терминал је настао за мање од годину дана.

Вожња у пустињи и експлозија града и светла 21. 3. 2019.

Узимамо такси за хотел Novotel Al Barsha. Све време имам утисак да сам на транзитном путу од осам трака. Чекам да уђемо у тај град, али схватам да сам све време у њему. Град без тротоара.

Нема шетње уским улицама и булеварима Дубаија, само вожња од тачке А до тачке Б. Овде се нико не креће пешке, сви се возе и сви возе. На сваких неколико километара постоје окретишта, одакле се издвајају путеви за хотел, зграду, архитектонске необичне тачке. Ако промашиш једно скретање, возиш се још цирка десет километара до следећег. Шетња не постоји.

Поред мене промичу, „бентлији“, „крајслери“, „мерцедеси“, „кије“, „инфинитији“ и понеко бесно возило чије име не знам, а ни изглед. То су аутентично дизајнирана возила за посебне „житеље“ Дубаија, обавештавају ме. Нема тротоара, нема птица, паса луталица.

На путу до аеродрома, не видех ниједно дрво, биљку, живу ограду, само врућ ветар, пустињска прашина која ми на дуже време уређује и окамењава косу (лак за косу је непотребан, ако треба да известим женски род).

Увек сам се плашила простора без траве, дрвећа, биљака. Касније, дани ће показати да је зелени простор луксуз, диригован у самој архитектури града и да је диван, али организован и привилегија богатих. Разумем. Нису се они прилагодили животу у пустињи, него су пустињу прилагодили себи. Заиста фасцинантно.

Град који постоји до тачке до које је стигло црево за воду. Тачка. Сазнајем четири одсто најбогатијих богатих староседелаца и 96 одсто оних који их опслужују. Тачка. Ово нису ствари за дискусију. Ово су чињенице.

Алиса у земљи чуда, то сам.

Пријава у хотелу 21. 3. 2019.

Остављам ствари и телефон у лобију хотела и идемо да се пријавимо и региструјемо. У тренутку, сва уморна, устрептала, схватам да сам заборавила телефон на столу, 50 метара даље. Трчим до стола у лобију хотела. У мислима сам се већ поздравила са њим, кад оно, чека ме.

Вратар (један од петнаесторице који ми стално отварају нека врата, врата хотела, врата таксија, врата лифта, врата собе...) стрпљиво ми објашњава на течном „египатском енглеском“, да у Дубаију нема крађа и да је стопа криминала нула одсто.

Касније, закључујем да сам у најбезбеднијем граду на свету. Тих дана сам се толико обезобразила да сам по клупама, конференцијским салама почела да остављам ташну са све пасошем, новцем, документима. Наравно, увек ме је стрпљиво чекала.

Miracle Garden – украдена зелена половина дана 22. 3. 2019.

Чудесна башта на ивици Дубаија, завређује своје име на посебан начин. Зелене извајане статуе (висине троспратнице) светих животиња (мачке, слонови), Дизинијевих јунака, тврђаве, водопади измишљена језерца и одморишта од најређих врста биљака увлаче ме у свој координатни систем.

Зелене скулптуре, цвеће, мирисно лудило, тврђаве, дворци и сатови од цвећа, дискретна одморишта за младе парове и свугде обезбеђење. Они јасно разврставају у две формације понашање мушкарца и жене у овом расцветаном врту.

Hotel Atlantis, најбољи на свету, кажу... 22. 3. – 24. 3. 2019.

Hotel Atlantis, (Palma Al Jumeirah)

Бити шеиков гост је и привилегија и обавеза. Вина, бело и црно, савршено темперирано се служи непрекидно (поред свега осталог). Чим се винце мало „загрејуцне“, конобар притрчава и даје ми другу чашу. Заправо, чаше успевамо да испразнимо само до пола. Чим се чаше мало озноје, због разлике у температури, усплахирени тамнопути конобар дотрчава и мења чашу.

Спознајем, он је у тих 96 одсто који опслужују оних четири одсто. Ја сам наравно привремено у тих неколико процената.

Од овог тренутка почињемо да ширимо заставе Србије, Удружења, мог Шапца, где год можемо и где год желимо. Облачимо се, заогрћемо се, увијамо у патриотизам и у заставе које маркирају нашу земљу. Баш ми је лепо, то никада до сада нисам радила.

Искрено, са дечјом завишћу сам годинама гледала две врсте људи, поносне, добро грађене омладинце који су трчали са барјаком Југославије када су носили штафету Маршалу (над Дан младости) и навијаче наших тимова.

Сада сам и ја била неко ко „полаже право“ на заставу.

У подножју хотела је велики акваријум са разбукталим биљним и животињским светом, око мене пливају беле ајкуле значајних димензија и морске раже, а ја као "навикла" седим у кафићу и гледам их забезекнуто.

И опет. Гламур. Двадесет четири сата ми је било потребно да се више не питам и да уживам у окружењу и пажњи. Као да сам цео живот у њима рођена.

Хотелска соба Novotel Al Barsha (хотел „средње“ категорије) 21. 3. – 25. 3. 2019.

Архитектонски гледано, не оскудева се ни у чему, нити у хоризонтали, (огромни простори, хотели, собе, сале, кревети и купатила), а ни у вертикали, зграде су високе толико колико поглед сеже, па још и више, секу се са облацима и путањама авиона.

Интернет хотелски (слаб) могу само да шаљем текстуалне поруке вајбером и месинџером. За озбиљнији луксуз интернета, требало би доплатити. Осуђујем себе на куцање у наредна четири дана.

Нисам то овако замишљала.

GESF-19 или зашто сам овде? 22. 3. – 24. 3. 2019.

Global Teacher Education and Skills Forum 2019.

Отварање гламурозно. Наш први панелиста је генијални клинац, (Енглез у „оделцету“, риђ, наравно) од десет година, који се обраћа свима изравно у сали. Поручује нам да он има право на боље образовање и да ми имамо обавезу да испунимо ту мисију. Поручује да школа постоји због деце, а не због наставника. Обраћа нам се директно и убедљиво у име своје генерације.

У сали у коју стаје 2.500 људи (Plenary room, Hotel Atlantis, Palma The Jumeirah) сви говорници се пројектују на сва четири зида сале. Независно од тога где седиш, увек говорника гледаш у очи.

Представљена нам је група младих људи који су генератори промене у својим земљама и који се, овде на Форуму боре за престижну новчану награду која ће подржати њихове идеје. Они су нови млади лидери, који своје образовање тренутно стављају у фунцију успешног економског предузетништва.

У оквиру организације Форума, имали смо изузетну GESF апликацију у којој је био распоред предавања, лични простор, сви делегати, могућност комуникације, социјалне мреже, водич кроз предавање, простор за лични профил.

Феноменална апликација, у којој можеш сазнати много о учесницима овог форума. Предавања је много, а времена мало, многа се преклапају,

Јуче ми је стигао извештај да сам била на 13 сесија за два дана. У та два дана десио се и концерт и свечани коктел. Одмах на почетку конференције обратили смо се господину Викасу Поти и Ребеки Ворбик, кључним и првим људима Фондације „Варки“. Топло смо попричали са њима и видели да уоште нисмо анонимни на овом скупу, напротив...

Мада, тиха, квалитетна сенка Срђана Вербића прати нас све време, тамо. Примећујем да је он јако уважен у Дубаију. Његова жена и он су сјајан пар и нисмо се раздвајали на коктелу.

Закључујем, добро је имати подршку Вербића и његов ветар у леђа.

Дакле, пратила сам седам до девет сати различита предавања и дебате без паузе, осим успутног ручка.

Најјачи утисци су ми Masterclass представнице Индије, Анализа PISA тестирања, надахнут говор једне даме Министарке из Емирата, као и једног од њихових шеика.

Такође панел дискусија Андрије Зафарику и сјајног доктора наука Денис Сјењоло из Африке, који се бави усавршавањем наставника. Била сам на представљању свих десет кандидата. Драги су, али ми смо потпуно равни са њима.

Можда они имају системски вођену дигиталну технологију и вештачку интелигенцију (мислим неки од њих) која иде у корак са развојем наставника, али у методологији и приступу исти смо, можда и бољи.

Све сам знала и пратила и драмски метод у настави и појам и методику спровођења интегрисане и амбијенталне наставе, изврнуте учионице.

Оно што су они у својим представљањима имали јесте велика доза патетике која је била или лична или професионална и изражену емпатију према својим ученицима.

Masterclass моје фаворитикиње из Индије био је топао, непосредан и очаравајући. Она зна свој посао. Поделила нам је каменчиће које је понела из Индије, показала нам како формира мешовите групе у одељењу, које постају сараднички радни тимови.

Затим нам је на врло леп, романтичан и оперативан начин, показала како да напишемо песму о камену, поштујући како енглески, тако и матерњи језик, земље из које долазимо. У кратком року, свако од нас је имао нежну песму о свом камену. Дидактички урађено, савршено.

Повезале смо се на најквалитетнији могући начин. Сарађиваћемо. Посебно значајно ми је било да чујем и остале из групе ТОП-10 (најбољих наставника света). Оно што је сигурно, видим како представник Аргентине (један симпатичан дебељуца који је са ученицима формирао радио-станицу), Грузије и представнице Шпаније не знају енглески. То нам битно отежава комуникацију.

Побеђује Питер Табичи из Кеније, Има тешку и изузетну причу. Чини ми се он ће ипак нешто урадити са тим новцем у Африци, мада нисам сигурна да му живот није у опасности овом победом. Искрено, океј је Питер, али ја нисам приметила да он у свом послу ради нешто посебно у дидактичком и методичком смислу, али има неку тешку животну причу. Рано му је преминула мајка, даје школи 80 одсто својих прихода.

Ова трибина ми је можда била и најкориснија. Сазнала сам како се у Африци полако зида Legal framework за промене у образовању. Сарадња између стручних друштава и Министарства просвете је императив изградње њиховог образовања за 21. век.

Др Денис је поменуо огромну количину администрације и контроле коју имају просветни радници, такође да највећи део буџета њихове земља иде на плате просветара, а не на њихове услове рада и на побољшање услова учења. Рекла бих, свугде иста патња.

За разлику од нас, они имају стратегију. Много паметних и организованих ствари је рекао. Мислим да смо били ретка делегација која га је разумела, јер је бреме квалитета образовања исто.

Он се бави непрекидном организацијом и систематским усавршавањем наставника са намером да су наставници једини и прави носиоци промена. Сматра да наставника треба ослободити претераног баласта администрације, контроле и скучених учионичких простора, да му треба дати простора да дише, да буде креативан, да ствара, да организује и да мења.

Да, овај човек је на мене оставио изузетно јак утисак, стручан, речит, прецизан, темељан, погађа мету и прошао је кроз све нивое образовања у својој земљи и разуме цео систем.

О квалитету услова у салама, о учионицама боље да не пишем, јер су њихови стандарди јако високи. Све је савршено. На овом форуму, схватам да је цео систем образовања почео да се окреће наставнику и његовом усавршавању.

Од узнемирујућег питања: да ли је наставник сувишан у простору где може бити замењен дигиталним технологијама, до места где се сматра да су вештачка интелигенција и дигитална технологија, јасно усмерене као подршка наставнику у остваривању циљева, исхода и образовних стандарда.

Дакле, наставника треба научити да буде у сагласју са децом, временом и са дигиталном технологијом. Оно што схватам наставника је било 10-15 одсто, све остало су били министри, шефови влада, представници својих земања, припадници НВО и много медија.

Овде је заправо било умрежено много људи који се на различите начине и у посредном и у непосредном смислу везани за образовање и имају капацитет да њега утичу на микро и на макро нивоу.

Основна порука овог форума је била емпатија (саосећајност), социјална интеграција и наставник који разуме и примењује савремене технике, на јасан и дефинисан начин у методичком и дидактичком смислу.

Мени лично је сметало што нису отворене још две теме (знам било их је 227, али било су прилично опште):

1. Позиција данашњег родитеља у систему образовања (пријатељ или непријатељ наставника/ученика?) – ово нико није питао или истраживао;
2. Истраживање усмерено на ученике, какву школу и наставника желе у 21. веку?
3. Подстицајна околина за учење природних наука, дакле дизајнирање спољашњег простора у функцији квалитетнијег образовања.

Говор овог шеика, одличан о породици, о деци, родној равноправности једнаким условима за школовање свих. Леп и надахнут говор, заиста.

Концерт: Rita Ora, Liam Payneand Little Mix (или време за молитву) 23. 3. 2019.

Негде у јануару испред GTP-а, Рита Ора нас је информисала да ће певати за све наставнике света у Дубаију. Карта је била баснословно скупа, те се нисам ни осврнула за овим концертом, док нам нису рекли да ћемо ићи. Дакле, бесплатан концерт светски познатих звезда које су тренутно актуелне.

Мислим да су ми највише завидели ученици и моја ћерка, a ја сам била онако. Супер, кад је већ дошло. Мој ученик Лука у последњној недељи путовања ми качи све песме од ових извођача, које морам послушати, да не будем тамо табула раза, а ћерка постира биографије уметника и спотове. Турбо музичко образовање добијам од својих клинаца.

Увео их је Хју Џекмен, један од најлепших и најпознатијих глумаца света (The Wolverine). Сваких десетак минута публика је дизала руке после Џекменових речи: „Подигнимо руке за наставнике, какво осећање!“ Да се распилавиш, скроз.

Концерт је трајао два и по сата. Изашли су сви набројани, смерно одевени и углавном закопчани до грла, и певачи и играчи, а мистер Џекмен у оделу. Рита Ора је имала (за њу) предугачак али интензивно ружичасти сако.

Били су одлични, певали су свако од њих четири-пет ствари и то је то. Нема биса, нема кокетирања са публиком, нема враћања на бину. Све под конац, све под контролом.

Чашу концерташког вина не препоручујем, јер кошта значајних 12 евра. Звук одличан, сцена феноменална. Број људи пристојан за функционисање, време захвално за концерт на отвореном.

Касније се упознајем са паром испед мене. Она је Нигеријка, има 34 године и једног сина од две године, он је наставник, нису пар, али су заједно дошли на Форум.

Питам је шта је њен посао. Она је социјални радник. Ради већ годинама са родитељима девојчица које полно сазревају са 12 и 13 година, вршећи притисак на родитеље да не продају своје ћерке, већ да их даље школују.

Верује да је успешна ако од 100 родитеља убеди бар петоро да наставе да школују своје ћерке. Јер продајом ћерке зарађују, а даљим школовањем губе, јер образовање кошта.

Она својим радом задире у саму суштину свог народа подржавајући образовање. Само неколико њих ће добити шансу да наставе свој живот. Са 17-18 година, њене земљакиње имају двоје-троје деце.

Мада концерт није завршен морамо да идемо јер нас аутобус чека по времену договореном унапред у 22 часа.

Дан одмора у Дубаију 25. 3. 2019. и један украдени роштиљ 22. 3. 2019.

Дружење са породицом Орешчанин, прво по реду.

Прво вече после коктела, у Дубаију ме налази блиска другарица моје ћерке, Мирјана, или како је тамо зову Мирџана. Она је прелепа успешна стјуардеса која је пре три године прошла избор од 20.000 девојака међу 18 оних које лете Private, privelаge JET. У преводу, она развози шеике. И надокнада је таква.

Живи удобно, квалитетно и достојанствено. Изнајмљује трособни стан у близини Хотела Новотел.

Упознаје ме са својим српским пријатељима који живе на ободу Sustainable city. То је град у којем је све еколошки.

Паркирање је испред улаза у насеље. По насељу се крећу електричним колима која су наравно, еколошка.

Канте у којима је све спремно за рециклажу. И сортирање. Савршено организовано. Бебе-канте постоје у кући и сличне њима испед куће. Рециклира се све.

Они имају травњак, дрвеће, цвеће, псе. Као да живе у паралелном свету. Код њих се не осећа појам пустиње. Као да сам у рајском врту.

Наравно, њихови пристојни приходи им то дозвољавају, служе сјајан роштиљ и одличне повртне прилоге који представаљу сагласје европске, српске и средњиисточне културе.

У благој и опуштеној атмосфери, причамо о свему. Љиљана не мора да ради, Александар је авио-механичар, њихова шармантна ћерка Александра, у Дубаију завршава посебну мешовиту школу за дечаке и девојчице, једну од ретких. Планира да упише дизајн аутомобила у Торину у Италији (нешто слично машинском факултету у нашој земљи).

Они су дивни и гостопримљиви домаћини. Од 1993. су ван Србије, прво у Јужној Африци, а затим у Дубаију. Тежак и достојанствен пут, пун одрицања са јасно дефинисаним смером.

Дивим се пару Орешчанин, који је успео, остао и опстао.

Разгледамо њихову изнајмљену кућу на два спрата, која располаже са пет соба и шест купатила. То је стандард, кажу ми. Купатило по соби, ја онда питам, па за кога је онда шесто купатило, врло брзо добијам одговор, за служавку која чисти, наравно. Па наравно, како се моја српска душа тога није сетила.

После 40 минута вожње долазим у хотел око два ујутро. Сутра је велики дан, почињу пленарна предавања панели, трибине, мастер-часови, нови људи, нове културе, размена информација.

Крадем три сата сна, а срце куца три пута брже од нормалног. Дубаји тече мојим венама, у свој својој различитости.

Један слободан дан после 50. рођендана 25. 3. 2019.

Један дан добијамо слободно. Проводим га поново са породицом Орешчанин и нашом шабачком стјуардесом Мирџаном (светском а нашом). Возе ме у Абу Даби, где сатима разгледамо највећу и најлепшу џамију на свету. Сву у мермеру.

Ако постоји апсолутна лепота, људском руком изведена, онда је то овде. Хиљаде квадрата белог мермера, једним делом из Македоније, једним из Француске, једним из Италије. Једна од највећих богомоља на свету. Наравно, на улазу сам изабрала бордо абају и од тог тренутка ми се само види лице.

Дува ужасан ветар, два пута ми скида капуљачу и бивам дискретно опоменута од обезбеђења.

Коса не сме да се види, ни прамен, а моја лети на све стране. Стављам још један шал на главу, да осигурам свој опстанак у овој грандиозној грађевини.

Мислим да све то треба видети уживо. Највећи тепих на свету тежак хиљаде и хиљаде тона на којем су радиле хиљаде ткаља и дизајнера. Тепих апсолутно правилно рефлектује у својој шари геометрију вертикале.

Симетрија постоји и у вертикали и у хоризонтали и оне су сагласне и везане. Лустери од 12, 5 и 15 тона, уклесни беломермерни стубови са ручно урезаним цветовима од полудрагог камена (истиче се толико редак и скуп лапис-лазули).

Сваки стуб, а на хиљаде их је у корену има базу у виду златне палме, мислим, заиста правог злата. Када смо већ код злата добијам позив од мојих новопечених пријатеља да одемо до Хотела Emirate Palace, и да попијемо кафу са правим златним листићима у чијој пени је осликана ова дивна џамија. Мислим се има ли хедонизму краја? Наравно, пристајем.

Велики део дана проводим у колима и климатизованим просторима. Зачудо, спољна клима нам је тих дана наклоњена, 33 степена и јак ветар. Искусни мештани кажу да нисмо могли ухватити боље време. Улазимо у хотел Emirate Palace, и опет ванвременска и ванпланетарна лепота.

Питам се да ли човек огугла на то. После се ређају шетње по плажи, скупо. Не пењем се ни на Бурџ Калифу и то је поскупо, мада је прелепо осветљена, и свих 57 лифтова возе под конац, мислим се да ипак оставим нешто и за следећи пут. Знам, ретко се слеће на другу „планету“, али ко зна, можда слетим још који пут...

Last morning in Dubhai 26. 3. 2019.

Последњи дан у Дубаију, почиње рано путовањем до аеродрома. На самом чекирању, службеница ми спаја места у авиону са колегом, сматрајући да је неприлично да жена путује без пратње.

Путујем мирно, без жаљења за Емиратима. Они су тамо ја сам овде, другачији смо, али ипак постојимо.

Постоје нежне мреже и линије где се спајамо, нека то буде образовање и гледање у заједничком смеру глобализације образовања.

Даље од тога је превише тражити у том свету Блиског истока, за чију традицију и културу имам огромно поштовање, али и осећај јасно детерминисаног диверзитета. Сати је 12.15 по Дубаијском, ето мени мог Сурчина, о мојих лепих српских њивица.

Путописац и вишедимензионални посматрач, мр Татјана Марковић Топаловић, Шабац