Зашто никада не пијем кафу из папирне чаше

Имала сам четрнаест, она више стотина година. Будим се, мисли се роје, крај осмог разреда, припреме за малу матуру. Тензија, листа жеља.

На уласку у свет одраслих, желим да будем као моји родитељи. Чим устанем пристављам џезву. Док вода ври, умивам се и перем зубе. Кафу кувам одавно, али је до сада нисам пила. Мислим да су ме још пре основне школе научили како се кува средња – кашичица шећера и кашичица и по кафе. Први срк своје кафе пљујем, очајан је. Кувам следећу. Боља.

Иде средња, па факултет. Политичке науке, новинарски смер. Нас две смо сада већ у дугој вези. Без свађа и раскида. Будим се за испит, живим у улици „29. новембра“. До Јове Илића ми треба бар сат времена. Шпорет је стар, као и тај стан, рингла се загрева десет минута. Таман довољно времена да се умијем и оперем зубе, одлучим шта ћу да обучем.

Спремне смо. Пакао у глави, савремена политичка теорија. Маркс, Мил. Она ми бистри мисли. Имамо пет минута. Ћутимо, гледам у Ботаничку башту и удишем ваздух најзагађеније улице у Београду. Ту је она, кајмак је формирао осмех. Каже „положићеш“. Падам. Она ме теши. Осећам да смо се још зближиле. Сваког дана је уз мене. Немам вернијег савезника.

Крећем на новинарску праксу а убрзо добијам и први хонорарни уговор. Први пут пробам кафу за десет динара, колико је некада коштала у РТС-у. Пијем је да бих се уклопила, а мислим о својој. Враћам јој се предвече. Сабирам утиске првих, званично радних дана. Живим сама, сестра се враћа у Ковин. Са кафом делим дан, поверавам јој се, хвалим, љутим.

Полажем и последњи испит. У року. До тада сам променила већ пет станова у Београду. И у сваки уносим омиљену шољу и џезву коју ми је баба купила. Стара је, али кува најлепшу црну.

Добијам посао, студентска навика остаје. Мама ми је и даље купује на пијаци у Ковину. Двеста грама за 200 динара. У Београду је готово 300. Иста као у продавници, а укуснија. Носи мамину љубав.

Не живим више у 29-ог. Будим се рано за посао. Закувавам је и мислим о мами. Сваког дана када се тата враћа са посла, она га сачека са кафом. Чим његов чувени комби уђе у улицу, мајка га чује и приставља џезву. Ћеретају шта се десило током дана, каква је цена кукурузу ове године. Лоше, поново.

Спремна је, чека ме у термосу. Излазимо из стана заједно. Путујемо кроз гужву, нераздвојне. То је сада седми стан који мењам у Београду. Увек је ту стари шпорет на струју. И усуд и срећа.

Мењам квадрате, а она остаје иста. Данас са мање шећера. Исто ми бистри мисли док прелиставам домаће и стране сајтове. Некад чујем само цвркут врабаца док се она пуши. Нема редова. Нема аутомата. Нема вреве и ужурбаности.

Чувамо једна другу. Она мој мир, ја њу од ишчезавања. Она је само моја. Нико не пије сличну. На шољи не пише моје име, а ни њено. Знамо се. Блиске смо. Никада је нећу оставити због неке „инфлуенсерке“ из папирне чаше.