Орао крсташ на грбу Србије, али све мање у природи

Пар је у последње две године изродио три младунчента – пре две године родили су се Душко и Лилика, а прошле године на свет је дошла и Нада, која је име добила у нади да ће орао крсташ ипак преживети у Србији.

Последњи преостали пар те птице у Српском Крстуру чувају чланови Друштва за заштиту и проучавање птица Србије у оквиру међународног пројекта „Панон игл лајф“, који наша земља спроводи у сарадњи са Чешком, Словачком, Аустријом и Мађарском.

Према речима Милице Мишковић, представнице друштва, реч је о пројекту који је започет пре три године уз финансијска средства Европске уније, а у циљу заштите ове глобално угрожене врсте.

Орао крсташ је евроазијска врста, а данас је, објашњава Мишковићева, много више има у монголским и казахстанским степама, док је у Европи, за разлику од ранијих времена, њен број драстично мањи.

Разлог због кога је орао крсташ постао још једна у низу угрожених врста је исти као и код других животиња – људи, јер, како каже Мишковићева, сва природна станишта људи су уништили и искористили за пољопривреду, насеља или индустрију.

„Станишта попут овог у близини Српског Крсутра више нема. Када погледате у Војводини свуда су насеља, а орлу крсташу је потребно изоловано станиште, јер су ове птице осетљиве на људе, а осетљиве су с разлогом, научили су да су људи нешто што њих прогања, узнемирава и лови“, испричала је Милица Мишковић.

Екипа Танјуга добила је ексклузивно право да са свега 500 метара од гнезда сними ове птице.

Иначе, није дозвољено да се гнезду приђе на ближе од километар, пошто крсташ, како објашњавају у друштву, има одличну перцепцију и може да осети присуство човека са велике даљине.

Орао крсташ је некада био трофејна птица за многе ловце, лепа и велика, са распоном крила од два метра, а опет, приступачна, јер не живи у планинама, већ у степама, што је, такође, умањило њихову популацију.

„Осим недостатка станишта, разлози због којих ова птица нестаје су и недостатак високих и старих стабала, која они обично бирају за своје гнездо, а највећи проблем за њих, је тровање“, истакла је Мишковићева.

„Тровање је зачарани круг. Са једне стране има људи који намерно бацају затроване мамце за псе, шакале или лисице, а иронија је што птица лети и она ће пре да види мамац него животиња са земље. Друга опасност по ову врсту птица су пољопривредници који и даље користе пестициде који су забрањени у Србији, попут фурадана, који је усмртио велики број животиња“, каже Мишковићева.

„Ако би се једној од ове две птице нешто десило ми више не бисмо имали ту врсту птица у Србији, а стоји нам на грбу и дичимо се тиме. То је стварно једна велика иронија“, истакла је Милица.

А како је орао крсташ завршио на српском грбу и да ли је баш та птица била инспирација?

Мишковићева наводи да је од појединих људи о томе чула две врсте предања, а једна од њих каже да је то птица која је највише виђана на овим просторима и која се гнездила на храсту - дрвету које наш народ сматра светим.

„Ми смо храст доживљавали као светињу. Посебно те стогодишње храстове које смо обележавили крстом. Крсташ воли такво дрво и зато је и добио тај народни назив, јер су људи виђали великог орла на светом дрвету. Некако нам је логично да је птица, која је имала такву симболику у народу, била инспирација за грб“, испричала је Мишковићева.

Друга прича, казује да ми нисмо једини на чијем је грбу орао крсташ и да смо га највероватније преузели од других, јер су и римски императори, аустријски цареви, Наполеон Бонапарта, па чак и Немци за време Другог светског рата препознали ту птицу као симбол и користили је на својим заставама или печатима.

Хералдичар Немања Штиплија сматра да се на нашем грбу не налази орао крсташ и да орао са грба нема никакве везе са било којом птицом из природе, већ да је реч о хералдичком сребрном двоглавом орлу.

Без обзира да ли је или није крсташ на српском грбу, чињеница је да та врста у нашој земљи изумире и потребна јој је помоћ да би опстала, а како каже Мишковић, изгледи за то су мали.

„Ми смо оптимистични, јер нам добре вести стижу из Мађарске. Они су 1995. спали на 30 парова крсташког орла и од тада су пуно уложили у пројекте, тако да данас имају око 150 парова. Пошто се код њих крсташ опоравља, могуће је да се неке јединке спусте овде и да са нашим младим птицама оформе пар“, истакла је Мишковићева.

За тако нешто потребно им је добро станиште, мирно и изоловано од људи, али и стари, високи храстови, каквих, такође, у Војводини више нема, јер је и то, за нас свето дрво, снашла иста судбина као и орла крсташа.