Љубав покретач будућих мајстора иконописа, фрескописа и мозаика

Да би научила како да наслика икону Светог Николе, Тина је у Београд дошла из Словачке. Сада је један од најуспешнијих студената на Академији за сликарство и консервацију Српске православне цркве и на трећој је години студија.

„Ја сам овде доспела преко своје мајке која је прва дошла у Србију. Она се бави керамиком и упознала је студенте који су завршили ову академију“, oбјашњава студенткиња иконописа Тина Стефани Гомбитова.

Одлуку да ће студирати фрескопис и мозаик, лако су донеле и Марија из Прибоја и Милица из Сутомора, иако признају да раније нису чуле да постоји једна оваква академија.

„Дошла сам на Академију сасвим случајно. Завршила сам машинску електротехничку школу и ово је некако само по себи дошло. Сама идеја просто је прорадила у мени као неки позив који сам прихватила“, каже студенткиња фрескописа Марија Шекуларац.

Милица Филиповић, студенткиња мозаика, истиче да је упознала једног фрескописца који јој је препоручио Академију.

„Одлучила сам да упишем и да пробам, а то што ми се највише свидело јесте мозаик, ово што сада радим“, каже Милица.

На питање шта је најтеже у мозаику, Милица одговара да су то завршни радови и изливање, а да слагање каменчића није ништа захтевно, већ је то љубав.

Љубав према овој врсти црквене уметности на академију, јединствену у региону, сваке године доведе у просеку 15 студената.

Да би уписали Академију за уметност и консервацију, студенти најпре морају да положе испите из цртања, сликања али и основе православне вере. Тек тада су, кажу, спремни за неке прве мозаике, иконе али и фреске.

Технике старе вековима 

Фреске раде техникама старим и по неколико векова. Да би је што верније приказали, студенти фреску сликају чак и са оштећењима насталим током година.

„Они све то морају да прођу кроз тај неки технолошки процес, да се упознају са тим технолошким процесом, да ли је нешто добро ии не то може да буде субјективно. Оно на нашем нивоу што ја захтевам од њих и тражим, то је да тај предложак по коме они раде, подражава што више оригинал. Касније, на четвртој години и на мастеру, они покушавају сами да креирају неку своју фреску и да траже неки свој израз како би били препознатљиви по томе“, предочава доцент на катедри за фрескопис Дејан Милосављевић. 

Препознатљивост по својим радовима широм света стекли су и иконописци. Комбинација теорије и праксе важни су за настанак једне иконе. 

„Осим тих неких техничких ствари које морају да науче, морају да буду свесни и шта сликају, кога сликају, да знају историју одређеног светитеља кога сликају, тако да они на овом факултету имају и различите теоретске предмете. Богородица и господ, то су иконе које сваки студент жели да наслика што пре, али и врло често су то неки светитељи за које су они везани, што врло често није добар избор, јер је врло тешко насликати неког светитеља који је њима интересантан посебно у неком периоду када су они већ почетници“, напомиње професорка Јелена Хинић.

Састављање и обрада шарених каменчића 

Бруцоши који студирају мозаик имају још тежи задатак. Осим што вежбају да саставе лик светитеља, уче и како да обраде шарене каменчиће.

„Та техника се није много променила, постоје нека помоћна средства која су олакшала али углавном како је рађено некад тако се ради и сад, ми смо остали у некој историји. Мозаик је једна од најскупљих техника и баш зато, мозаик се најдуже ради од свих других техника“, наводи редовни професор сликарских техника и копистике Мирјана Милић.

А када изађу са академије, ови студенти за посао не морају да брину, јер га брзо пронађу у црквама или манастирима широм Балкана. За црквене технике – добрих мајстора никад доста. Зато верују да овај својеврсни занат има будућност.