Деда Јован слави 95. рођендан и Јовањдан са 70 чланова породице

Уз славску свећу Ћојбашићи сваке године славе радост, породицу и традицију. Знају да живот нису бројке, али деда Јованове много говоре. Од седморо деце, доживео је и две чукунунуке Милу и Милицу.

„Све шћерке, сви зетови, сви су добро и та деца исто тако. Ја само се молим Богу да биду добро, да биду здраво. Ја сам се нарадио и добро на крају и не мислим уопште до кад ћу, само они да биду добро“, каже времешни Јован Ћојбашић.

Љубав и приврженост породици несебично је делио, а децу учио да буду вредни и да се поштују.

Дека Јован каже да морају да се воле, да заједно знају да раде: „Да не причам кад понеки почну нешто причат, на пример да не може нико ни ским све то тако не може да се среди. Може, може мора да се ради, нема живота без рада.''

„Брат ми је исто годиште као и мој син. Одрасли су заједно. Више га рачунам као сина него као брата. Сви се слажемо, сестре, брат, сви смо мислим цела наша фамилија и породица, сви смо сложни“, истиче Милица Златић, Јованова ћерка.

Прошао је Јован скоро читав век, а највећа је срећа, каже, да буде са најближима. И сви су на Јовањдан заједно. Породично окупљање прилика је за сусрет пет генерација.

„Самим тим што сви зетови славе различите славе, а и различиту од наше, најмање седам пута годишње се скупљамо овако, плус кад су неке свадбе, рођендани, завршетак факултета, увек нађемо неки разлог да се окупимо“, открива Срдан Ћојбашић, Јованов син.

„Преносимо ту неку традицију да се деца знају, да се друже, и не само преко Фејса, него заиста, лично да се виђају да се посећују, да ли су овде или су негде на страни, али мислим да је то заиста за дањашњу породицу веома, веома битно“, оценила је Љупка Мијатовић, Јованова унука.

Ћојбашићи из Ивањице знају вредности и значај породице. И поштују је по угледу на деду Јована.