Украјински духови отворили врата свога дома

Шкрипа тешких дрвених врата и громогласни чувар главне капије дочекаће вас испред зидина замка Дубно. По вас долази жена у црвеној одори. Са фењером у руци спровешће вас кроз тајне собе, тамнице, подрум за инквизицију где главну реч имају џелати и духови.

Пут преко дрвеног моста, који је стража оивичила бакљама, наговештава да сте кренули у мрачне тајне породице Острошки, која је крајем 15. века саградила овај дворац.

Довољно да вам заголица знатижељу да завирите у сваки кутак грађевине коју је изградио племић Константин Острошки, тадашњи велики хетман, у близини древне тврђаве у месту Дубно.

Замак је доживео процват у време пољско-литванске владавине, када је био у власништву једне од највећих пољско-русинских породица.

Данашњи изглед стекао је у 17. веку, када је принц Јануш палату реновирао у италијанском стилу.

Пре нешто више од три године родила се идеја која је оживела славу једног од најважнијих украјинских двораца (мада ће Пољаци рећи да је дворац њихов, јер је настао на њиховој територији).

Запослени у Историјско-културном резервату Дубно осмислили су ноћну туру – на којој о историји не слушате, већ у њој учествујете.

На ово путовање кроз време води нас чуварка кључева.

Шетња с духовима

Када крочите на напуштени велмошки посед, првобитно усхићење лагано спласава. Уз оскудно осветљење и застрашујуће звуке, песма ветра, шуштање лишћа, шкрипање иструлелих дасака довешће вас до границе забаве и страха.

Пасош за прелазак јесте врисак – када поред вас прође утвара.

Убрзо ћете схватити да су духови свуда наоколо.

Очи им светлуцају у мрачним скровиштима, одакле вребају посетиоце који су дошли да им наруше мир. И да ишчепркају нешто од силног блага фамилије Острошки, које је сакривено у подземној ризници.

Пре него што вам покажу пут за "трезор", откриће вам да се унутра налази 49 сандука са златом, сребром, порцеланом, али и вредном одећом и другим скупоценостима.

Ужина код ненајешника 

Скровиште ни данас није напуштено. Улаз и даље чува непомична стража, а у ризници седи Богдан Сусло, један од главних секретара фамилије Острошки. У записима украјинског писца Пантелејмона Јуријева помиње се као племић литванског порекла – иначе, ентузијаста у јелу.

Снажан је, кажу, као 30 козака. Исто тако и једе – као 30 козака.

Кажу да је само за доручак могао да смаже цело печено прасе, печено пиле, печену патку, два колута сира и четири парчета хлеба.

До ручка је већ био гладан, па не чуди што су га, иза леђа, називали "Богдан ненајешник".

О својим "подвизима" не воли да говори, али надалеко се причало о опклади у којој је зарадио пуну кофу златника – попивши осам литара медавухе (вотка са медом).

У његове способности можете се уверити и овде – висок, крупан мушкарац прождире сто пун месних посластица.

Нерадо ће вас понудити свежом погачом и хладним квасом, како би вас се што пре отарасио. Јер, у толикој гужви, неко би могао неприметно да украде нешто од резерви хране коју су Острошки увек имали за пола године.

Има ту свачега, и бутова, и шунке, и димљене рибе, воћа, али и на десетине литара медавухе и кваса.

Када мало презалогајите са овог "месног стола", водичи вас намамљују у нешто ватренији амбијент. Стратешки објекат саграђен у 17. веку, који је служио за прављење оружја.

Изненадиће вас хладноћа зидова, за које морате да се придржавате док силазите низ стрме степенице. То је зато што су, како кажу у овом замку, ојачани љуском јајета, костима различитих животиња и медом – што их после толико година чини издржљивим и предвидивим.

Температура је увек пет степени у плусу, тако да је ту у свако годишње доба пријатно окружење за оштрење сабљи.

Царство тортуре 

Само неколико метара од ратничких одаја, налази се "царство тортуре" – просторија за мучење затвореника, где ћете на вратима морати да наискап попијете крв новорођене бебе.

Иако сте свесни да овај сок може бити укусан (онима који воле цвеклу), не може а да вас не прожме језа када замислите да су људи некада заиста приморавани да пију крв. Овде већ помислите да су мало претерали, нарочито када знате да ће вам након тога и судити.

Међутим, назад не може.

Арбитар и његова џелатска дружина ће вас брже-боље спровести до подрума, у нади да ће вас импресионирати својим "играчкама".

Показаће вам десетак различитих справа које су некада служиле за мучење и кажњавање тешких заточеника, али и за оне "блаже" казне којима би преступник требало да се "научи памети".

Једна од њих користи се и данас за величање аутопортрета, такозваног "селфија".

Kада вам врат ишчекује спуштање дрвене полуге, а руке се беспомоћно гуше у маленим рупама, не буде вам свеједно што су баш вас намамили у окове.

О селфију са својим тлачитељима и не размишљате.

Зато, пре него што одете у судницу, проверите галерију у мобилном телефону јер је препоручена казна за то "злодело" – недељу дана у једном оваквом механизму.

А када одслужите казну (у мом случају је то било брзински – и џелати знају да је заробљавање новинарке лоша реклама), постараће се да вам не падне на памет да почините неки тежи грех.

Увешће вас у собу за преједање.

Узано, мрачно место где су затворенике на силу хранили и појили више пута дневно, у неограниченим количинама.

Просечно су успевали да издрже двадесетак дана. Једини начин да побегну од своје судбине био је самоубиство.

Најчешће би себи одсекли језик, услед чега би се угушили у крви.

Зато, ако приметите да постоје шансе да пред овим судијом извучете живу главу, што пре повуците џелата за рукав – да вам покаже излаз, пре него што се неко присети греха због којег би могао да вас задржи у овом притвору.

Душа која није могла на небо

Међутим, да бисте изашли из зачараног круга овог дворца, морате проћи кроз ходник који води у тамницу младе Беате, непризнате ћерке краља Жигмунда Пољског и жене Иље Острошког.

Испричаће вам да је њен брак са Иљом трајао свега шест месеци, јер је младожења преминуо од последица рана задобијених у ратничким надметањима на свадбеном весељу. Пожалиће вам се и на свог другог мужа, који јој је отео наслеђену имовину и затворио у тамницу, где ју је држао све док није проћердао све што је имао.

Своју на први поглед трагичну исповест прекинуће хистеричним узвицима: "Смрт православцима", услед чега ће муњевито протрчати поред вас.

Оправдано ћете остати збуњени, јер су вам још на улазу рекли да је породица Острошки одбила да се одрекне православља, онда када је русинско племство у великој мери прелазило у католицизам.

Чуварка кључева објашњава:

Беате је, заједно са првим мужем, променила веру у католичанство. Годинама након Иљине смрти, позната по својој лепоти, али и прекој нарави, мучила је људе и наређивала убиства ортодоксних хришћана који би јој се нашли на путу.

Умрла је у Пољској, одакле је, након једног века, њено тело пренесено у Дубно. Међутим, због свих лоших ствари које је чинила, њена душа није могла да оде на небо. Зато и даље шета међу зидовима овог замка и плаче над својом судбином.

Управо ће вам тумарајући овим имањем у више наврата препречити пут.

А, када дођете у Беатине одаје, упознаћете и њену ћерку, Јелисавету Халшку Острошку.

Удовица са 14 година, лепа Халшка упада у вртлог интереса својих старатеља – мајке, стрица Васила и самог краља. Удавали су је, преудавали, бракове ништили, отимали, враћали претходним мужевима.

Када је видела да нема куд, Халшка се затвара у торањ дворца свог последњег мужа, Пољака Лукаша Гурке, од којег је више пута бежала.

Било је то њено најлепше доба. Позната као "црна принцеза", због гардеробе коју је носила, Халшка није напуштала торањ 14 година. Када је Гурка умро, њено психичко стање је већ било нарушено. Тада одлази у Дубно, код књаза Острошког, где је провела остатак живота.

Мајка и ћерка и данас живе у замку Дубно. Док се Халшка најчешће крије у удаљеном торњу, Беата се пак, према легенди, већ вековима појављује на прозорима овог замка, плашећи путнике намернике.

Ми смо, уз помоћ чуварке кључева, успели да се ишчупамо из лавине њених прича и благе хистерије због најезде грабежљивих кримских Татара.

Док сте уз чуварку кључева – нисте у опасности

Пратећи је у стопу, стижете до 19. века. На бал породице Лубомирски, која је владала овде 100 година и у чије време је градска инфраструктура Дубна значајно унапређена – улице су поплочане каменом, а зграде су почеле да се граде од цигле.

У својој кочији на бал ће вас одвести принц Јануш, леп, млад и пијан. Познат је по томе што је волео да троши породично благо, да ужива у вину и женама.

Када вас угледа на свом имању, неће вас питати ко сте, нити одакле долазите. Занимаће га зашто ништа не пијете и срдачно вас понудити расхлађеним вином.

Обећаће вам луд провод, испалити неколико хитаца из пиштоља и жустро потерати на величанствену забаву по којима је ова породица била позната.

Домаћини ће вас спровести кроз ловачке трофеје породице Лубомирски, а затим вас позвати на "cracovienne" (кракoвијак), пољски национални плес популаран на средњовековним баловима.

Забаву ће накратко прекинути напад Татара.

А ви ћете имати прилику да замак одбраните од непријатеља. И то нећете платити претерано скупо, ако сте у великој групи.

Двочасовна ноћна тура кроз замак Дубно кошта нешто више од 230 евра (7.000 гривни) за групу до 20 особа. Ако се скупи довољан број вас – и за 12 евра можете бити на страни победника.

Само се прикључите армији која муњевито заузима положаје и отпочиње топовску паљбу.

Пошто успешно одбијете напад, позваће вас и да заједно прославите победу – уз шампањац и ватромет.

И као када сат откуца поноћ, овде престаје сва чаролија.

Љубазни домаћини ће вас подсетити која је сада година и замолити да се вратите у ваше време. Јер, ко зна, можда би неко желео да спасе Халшку, или да убије Јануша, или да се освети Беате за зло које је учинила...

А то би пореметило рутину и суживот духова у овом замку – где свако чува свој кутак историје.