Чудесна долина Поблаћнице чува трагове давних људских заједница

Невелика Поблаћница, притока Лима, на свом приобаљу чува трагове давних људских заједница, чије хумке још стоје недирнуте и подгревају приче о великашима сахрањеним у златним кочијама.

„Чудо, чудо има и све је под земљом. И у мом дворишту, али ја не знам шта је. Хумка нека има, али не знам шта је. Не дирамо, чекамо истраживања, и ја бих волела што пре да се истражи, да видимо шта је“, каже Везира Саковић из Забрњица код Прибоја.

Од четрдесетак евидентираних, археолози су истражили 13, и пронашли гробове, копља, керамику и накит од сребра, из прве половине другог века пре нове ере. Пронађен је и један број посуда из Грчке, што потврђује да је долина Поблаћнице у то време била важан комуникацијски правац.

„Када погледамо све те гробнице, значи од тих које су из касног енеолита, раног бронзаног доба, гвозденог доба, до позног гвозденог доба, значи, у фактички, две – две и по хиљаде година, овде постоје, из сваког периода, налази и они су значајни за историјат овога краја“, објашњава Саво Дерикоњић, директор Завичајног музеја Прибоја.

Праисторијски трагови сточара, земљорадника, рудара и ратника, сведоче да су овде људи знали да користе оно што им је природа дала, па и необичне изворе, чија вода и данас, спирајући руду гвожђа оставља оксидни траг.

„Три слане воде и три киселе, овде на подручју од километар и по. Па доста народа долази лети, троши, пије ту воду, носе за Рудо, кажу да је добра за бубреге“, каже Недељко Стевановић из Крајчиновића код Прибоја.

Археолошка истраживања завршена су у Поблаћници пре више од четврт века. Слане и минералне изворе нико и не испитује, и ова чудесна долина, полако пада у заборав.

Тек понекад, машта призове предање о закопаним златним кочијама, али ретко ко схвати да је благо, заправо, у овој земљи и овој реци, које су одувек биле добро место за живот.