Из ината и засићења променили живот, а сада су поносни на постигнуто

Он је архитекта, а она менаџер. Пре две године покренули су породични посао израде 3Д модлица, а ово што сада раде зове се тестирање производа.

„Посао са модлицама је дошао изненада, с обзиром да смо видели 3Д штампаче да постоје и да полако долазе код нас на тржиште. Када сам мало погледао нека објашњења, осетио сам да могу да их покренем“, каже Петар Царевић.

Као архитекти који се бавио дизајном ентеријера и намештаја процес пројектовања модлица био је лакши део посла. Тежи је свакако рад са 3Д штампачем.

„Ствари које сам знао су цртачки програми. Ту ми је архитектура доста помогла. Ипак, око кодова и припреме штампача било је проблема. Сећам се да сам бебу напољу љуљкао и уједно читао скрипте које сам штампао и онда смишљао како ћу то све одрадити“, наводи Петар.

Засићење претходним послом била је једна од ствари која их је увукла у нови бизнис. Више времена за игру са сином био је додатни мотив.

„Када сам чула за ту његову идеју мени је то било феноменално зато што волим да стварам, као и он. Тако да сам хтела да видим шта је то замислио“, присећа се Марина.

Са искуством организације венчања и девојачких вечери Марина је била спремна да супруга подржи у делу који се тиче маркетинга.

„Знала сам све кораке како да кренемо. Јако брзо се десио тај одзив. Наравно и због тога што модлице нико други није правио на нашем тржишту, а била је велика потреба за њима. Једноставно, има много жена које се баве израдом колача што смо ми знали“, истиче Марина.

Али њихове модле нису предвиђене само за колаче. Кажу да могу бити корисне и за обликовање сапуна, глине и других мекших материјала. Као што и Петров архитектонски сто није само предвиђен за израду цртежа.

Иако је годинама тај сто био Петрово радно место, данас је успомена, али је добио и другу намену.

„Данас је користан да на њему спакујем модлице, ево баш сада их пакујем и носим у пошту да пошаљем“, додаје Петар.

Од почетка до краја њих двоје све сами раде. Када на пошти предају пакет Петар и Марина често воле да слободно време проведу у шетњи са трогодишњим сином Александром, који овога пута није био расположен за снимање. Ипак ни тада њихове идеје не мирују. Признају да им је често тешко да раздвоје пословно и приватно.

„Јако нам прија и да слободно време користимо за разраду идеја, а опет и лепо се уклапамо у оном делу да неке ствари које он не воли, попут папирологије, фактура, рачуна, ја одрађујем“, каже Марина.

Теже је, кажу, било уклопити се у реакције околине када су им изложили идеје о послу који планирају да покрену.

„Најупечатљивије ми је било када смо се на селу сви нашли. Читава фамилија, а брат дошао из Бразила са женом. Ја сам те модлице донео истресао их из кесе на сто и тачно сам пропратио јако лепу реакцију и видео сам да то има смисла, али сам онда у неком тренутку осетио и сумњу кроз причу о томе да ли ми то можемо и да ли треба у тако нешто себе да убацујемо. Могу да кажем да смо то почели из неког ината“, наводи Петар.

Инат, засићење, жеља за новим. Да би покренули посао било им је потребно нешто више од хиљаду евра. Јасно је да је вредело, јер породица данас живи искључиво од овог посла.

Осим тога, својим ентузијазмом заразили су и најмлађе па тако са њима организују креативне радионице. За њиховог сина модлице су одавно играчке. Само што их он тестира ван кухиње.