Како су смрдибубе замениле џивџане...

Све већа урбанизација града, модерне зграде, уништавање зелених површина и недовољно хране „отерали“ су врапце из главног града, што је, осим недостатка препознатљивог цвркута ових птица, имало за последицу приметно већи број инсеката.

Директор „Ветерине Београд“ Будимир Грубић каже да се јасно види да се пре око две године број инсеката повећао, јер се број птица које се њима хране смањио.

Између осталог, грађани су недостатак врабаца могли да уоче и по великом броју смрдибуба током пролећа ове године, а Грубић каже да је популација птица почела да мења структуру од 2011. године.

Осим врабаца, све ређе се у Београду могу видети и ласте, гугутке, грлице, а разлог су, између осталог, и поплаве у Обреновцу 2014, због којих је екосистем попримио другачији облик.

„Београд је у неку руку оаза зеленила, али догађају се непредвидиве ствари, попут поплава. На пример глодари, они су после поплаве делом нестали, а делом се појавили на другом месту и онда смо, логично, 2015. године имали повећан број змија“, наводи Грубић за Танјуг.

Све мање врабаца у урбаним срединама последица је и непостојања добрих станишта, недостатка хране и скровишта.

„Врабац 'покућар' је хиљадама година живео уз човека и свој живот је прилагодио животу са човеком, али човеков живот у граду се много променио. Кроз Београд више не пролазе камиони са житарицама и врапци не могу наћи квалитетну храну, сем током лета када конзумирају семење траве, коров и слично“, објашњава Слободан Кнежевић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.

Он објашњава да су врапци током зиме „осуђени“ на ресторане брзе хране и пекаре, што није добро, јер птице не треба да једу хлеб пун адитива, соли и квасца, који чини њихов метаболизам подложнијим паразитима и вирусима.

„Ако људи желе да хране птице, нек' им дају житарице, које ни на који начин нису термички обрађене ни третиране. То могу бити сунцокрет, пшеница, јечам, овас, просо...“, објашњава Кнежевић.

Поред хране, велики проблем је и што је све мање места где би се врапци настанили, јер се све више руше старе зграде и граде нове, које немају пукотине у стрехи или на фасади, а то су места која врапци најчешће користе да направе гнездо.

Такође, каже Кнежевић, врапци не могу да нађу сено за гнездо, а сечење жбунова пре зиме онемогућава им да имају место где ће боравити и заштити се од грабљивица, мачака, кобаца, јастребова...

Како би се стекао увид у број врабаца у Београду, ове године је почело истраживање на територији општине Стари град, које треба да утврди бројност, места окупљања и услове у којима живе, а план је да се истраживањем касније обухвате и друге београдске општине.

Ипак, док се чекају званични подаци, може се учинити штошта за повратак ове птице. Кнежевић каже да је потребно приликом градње зграда размишљати о птицама или у двориште стављати кућице за птице, такође, помоћи ће и садња жбуња, као и прављење импровизованих хранилица током зиме где ће птице имати редован оброк.

А, како је врабац уопште постао симбол Београда?

Постоје различите легенде о томе, а Кнежевић сматра да је харизма коју ова птица има била пресудна да Београђанима прирасте за срце.

„То је птица најближа човеку. Његова песма је најинтезивнија када се људи пробуде и то је блиско Београђанима, они су је изабрали за симбол због љупкости и харизме“, закључује Кнежевић.