Кусадак, једно село, четири железничке станице

У Кусатку скоро свака кућа има некога ко је радио или ради на железници. Кажу када се овдашњи кондуктери, скретничари или машиновође не би појавили на послу стао би читав железнички саобраћај. Међутим, возови кроз Кусадак све ређе пролазе, а затворена је и локална станица. 

И где другде него на перону добродошлицу у село нам желе Живомир и Зоран. Стари железничари. Оснивачи Удружења „Кусадачка пруга“, које у овом селу окупља више од 800 пензионера железничара.

На питање колико возова данас пролази кусадачком пругом председник Удружења Живомир Карашићевић одговара да око тридесет што путничких што теретних возова прође кроз ово село. Додаје да је данас дуло мање возовова пре само десет година када је он био шеф станице.

Тешко могу да се сете железничке станице у којој Кусачани нису шефовали. Железничка традиција у овом селу стара је колико и сама српска пруга.

„Било је добро. Била су добра времена, била је дисциплина, рад је велики био, али било је и пара“, сећа се некадашњи железничар Зоран Гајић. Додаје и да му два сина данас раде на железници, баш као што су некада радили његов радили отац и деда.

„Мени је и деда по мајци био железничар у Младеновцу и каже: благо деди, на железници је најбоље. Деда је радио пре рата и после рата, али железница је радила, а сада... виш' какво је време дошло“, препричава Гајић.

Време је дошло да успомене на железничко село чува још само локална кафана која се зове као и удружење - „Кусадачка пруга“. То је мали музеј железнице у коме се налазе шапке, палице, дипломе, одликовања овдашњих железничара ветерана.

„Недостаје ми железница. Недостаје ми друштво и атмосфера. Чудна је ствар кад човек нешто навикне... Само ми је добро што сам ја остао окренут према кући, али мени лично све недостаје јер сам радио 32 године. То је навика и то је нешто што улази у крв“, каже машиновођа у пензији и члан Удружења „Кусадачка пруга“, Милорад Гајић.

„Кусадачка пруга“ четвртком постаје купе

Иако су годинама у пензији многи и данас напамет знају бројеве возова, брзину кретања или распоред вожње.

Пензионер Милисав Спасић каже да је дошло такво време да се и кусадачки железничари не возе возом већ на посао иду аутобусом.

Кафана „Кусадачка пруга“ пијачним даном - четвртком постаје један велики купе. Тада овде можете чути анегдоте како су Плави воз спремали за Тита, постављали пругу или кондуктерске вицеве.

„Романи да се пишу и доживљаји, зависи до пруге и до воза, било је ту и брзих и пословних и међународних возова, било је свега и свачега. И лепих и ружних ситуација“, каже кондуктер у пензији Зоран Милошевић.

На питање да нам преприча једну лепу ситуацију Зоран одмахује главом, док некадашње колеге помињу једну плавушу.

„Било је и црних и плавих, и странкиња и наших и Босанки. свега је било“, каже некадашњи кондуктер и додаје да су у његово време најбољи путници били на сарајевској прузи.

Пензионер Благоје Бујагић тврди да ниједан сусрет Кусачана пензионера не прође без присећања на неко лепше време.

„Свака кућа имала је по два радника на железници, а било је 2.500 кућа у Кусатку. На железничкој станици Кусадак, за један минут, хиљаду људи се пело у воз, а воз до Кусатка је долазио празан“, сећа се деда Благоје.

На питање како је данас, одговара да су возови празни.

„Има места колико год хоћете, шта да се ради? Деца завршила школе, посла нема. Није више железничко село, остаће само успомена“, каже сетно овај железничар у пензији.

Ово паланачко село данас и живи од тих успомена и пензија зарађених на железници. Млади су, углавном, отишли неким возовима без повратне карте. Ипак, овде верују да за српски Кушадаси, како воле да зову свој Кусадак, још нису прошли сви возови.