Приче о медведу Милисаву, симболу Националног парка „Тара“

„Након дугогодишњег рада са децом учесника различитих кампова на Тари, а и у основним школама дошао сам до сазнања да деца више знају о пингвинима, лавовима, тигровима него о живом свету који нас окружује. Тако је настала ова збирка прича са циљем да се деци приближи тај живи свет који нас окружује о коме тако мало знамо, а деца још мање“, каже Петровић.

Он указује да свака прича у књизи има своју поруку – у неким причама је она наглашена, а у другим је мало прикривена, да би се читалац навео на размишљање.

Петровић каже да је основна порука сваке приче у књизи животна средина и природа и предлози како је најбоље можемо упознати.

Поред заштите природе, у неким причама је наглашена улога и значај породице. Тако у причи „Вук Вукоје“ стоји „Јака, здрава и сложна породица ће и у најтежим условима за живот опстати и преживети и… изаћи још јача и сложнија“.

Медвед Милисав као највећи представник фауне на овом подручју, који је уједно и један од симбола „Таре“, као и разлог за проглашење овог подручја за национални парк, заузима централно место и носилац је прича.

Његов живот је подељен у неколико прича („Детињство“, „Тинејџерски дани“, „Момачки живот“ и „Ја сам краљ“).

У причама је наглашен однос животиња према природи и упоређује га са људима.

„Тај медвед који нам је толико познат као прва играчка са којом се играмо и спавамо, током година постаје све већи и све страшнији, тако да га посматрамо у неким зрелијим годинама као страшну звер. У ствари то је исти онај мали меца са којим смо спавали и играли се“, наводи Петровић.

Он наглашава да када упознамо живот животиња и њихову улогу у природи можемо схватити колики значај имају и колико су повезане са нама, а ми са природом.

Петровић каже да за неке животиње влада потпуно погрешно мишљење и веровање и да тек онда када сагледамо њихов живот видимо колико су значајне и која им је улога у природи.

У причама о медведу он размишља и доноси закључак да „у шуми – природи све се зна: шта ко ради, ко са ким живи на истом месту, ко је коме храна, ко се од кога брани и ко кога јури – то је увек било тако и тако треба да остане, то је закон природе“.

Јазавац размишља: „Да је шума без птица пуста, нема и страшна. Нема своју лепоту и доброту… зато смо сви ми ту да заједно живимо и чувамо то што имамо, јер друго немамо!“

Петровић је нагласио и то да су сви учесници прича просторно распоређени тако да покривају цело подручје Националног парка и да поред упознавања са животом учесника упознајемо и сам Национални парк, значај заштите природе и средине у којој живимо.