Бити призетко није лако, ал' је слатко!

Сваког јутра од када је дошао у кућу Минића, давне 1970. године, Славољуб Цакић узима метлу у руке и чисти двориште. То у другим селима раде снаје, а у Доњој Локошници призећени зетови. Тога се не стиде, напротив, кажу бити призетко није лако, али је слатко, јер их жене више поштују.

„Да, поштујем што сам призетко, дичим се тиме, дичим се породицом, све је живо, здраво и весело“, каже Славољуб Цакић из Доње Локошнице.

„Порука за све који се нису призетили? Они су већи призетковци него ови класични призетковци. Што? Па слушају жене, плаше се да им не побегну“, објашњава Љиљана Цакић.

Призећени домаћини у Доњој Локошници се међусобно друже, обилазе, поштују. Најстарији призетко је 90-годишњи Драгољуб Стојановић. О њему највише брине унукин муж, такође призетко. „Добро је, не можемо да се жалимо, али и да се много хвалимо, то не иде“, оштар је деда Драгољуб.

„Који се нису оженили ако им је решено, ако је права љубав, нема шта да размишљају него да прихвате одмах“, сматра мештанин Доње Локошнице Братислав Стојковић.

Доња Локошница има више од 200 кућа. И скоро у свакој је неко призећен. Душан Милојковић се није дао, за разлику од деде Владимира.

„Били су притисци да се призетим пошто ми је супруга из ове улице и има сестру. Хтели су да ме призете, али ја сам одолео“, поносно прича Душан Милојковић.

Призећени домаћини у Доњој Локошници планирају да организују фудбалски клуб „Призетко“, а можда се и политички организнизују. „Политичка странка зетова? Можда, и то планирамо, па шта испадне, сад, видећемо“, каже Славољуб Цакић.

Доња Локошница је напредно село. Домаћини и домаћице су вредни без обзира на то да ли су снаје или су призећени. Све их међутим брине једно – број неожењених у селу приближава се броју призећених домаћина.