Савет за дуговечност најстаријег Златиборца: Умереност у свему

Први век је прегазио, готово претрчао, радећи послове на сеоском имању. Сада га, каже, очи и ноге помало издају, али се на здравље не жали.

„Не пијем лекове никакве, ништа. Притисак дјетињи, тако ми је рекô доктор у Чајетини, кад сам ишô, онако без везе, да се контролишем“, прича Панто Вранешевић.

Одрастао је у породичној задрузи са шеснаесторо чељади. У почетку чобанин и добар косач, с временом је у војсци постао гардиста, а по повратку кући наставио је тамо где је стао.

„Цео пољопривредни и сељачки живот, све сам радио. Косио сам, орô, копô, сијô, сређивô то што роди“, објашњава дека Панто.

Наследивши породично имање, преузео је бригу о домаћинству и увек изнова учећи, био је катранџија, ашчија, пинтор, кириџија и готово седам и по деценија добар супруг и отац троје деце.

Сада има петоро унука и девет праунука и увек исти рецепт за дуговечност: „Радим данас, довече се спустим да одморим жице... Све у нормали. Ја се никад нисам напио, ја се никад нисам прехранио, стално сам онако природно што ми је пасовало.“

Пантов син Миломир каже да је његов отац вечито скромно живео: „Он је био задовољан, па кол'ко је имô да је. Доброг је здравља, памет га добро служи, до јесенас, до пре можда годину дана је радио у пољу, чувô овце, све.“

Иако се сада креће уз два штапа, нада се да ће ускоро оженити праунука и постати чукундеда: „И да бог да играм на свадби, да поведем коло. Поведем кол'ко и како могу да играм.“

У ишчекивању свадбе и данас у 101. једина жал за прохујалим временима је што, каже, није од користи и, као некад, све помало и умерено ради.