Одрастање на минус 60!

За неколико месеци, Ајал ће кренути путем своје браће и сестара и отићи у Јакутск, удаљен 600 километара.

Упркос томе што у Верхојанску постоје многи садржаји који омогућавају нормалан живот, све је више младих који напуштају место да би отишли у веће градове.

Највише због сурове климе.

Фотограф Брајс Портолано посетио је Ајала током припрема за одлазак.

Ајалова мајка је разведена, а све петоро деце подигла је сама. На столу се налази локални деликатес – строганина. Танки листићи замрзнуте рибе секу се ножем и једу сирови, у чинији зачињени сољу и бибером.

Верхојанск се за титулу најхладнијег стално насељеног места бори са Ојмјаконом, југоисточно од њега.

Међутим, држи Гинисов рекорд за највећу разлику између летње и зимске температуре на Земљи, пошто је 1988. године на зиму било минус 67,8 степени, док је лети измерено 37,3 степена Целзијуса.

Пијаћа вода долази из реке, али не у течном облику, већ се секу велике коцке леда и доносе становницима. Свака кућа има своју залиху коцки, које се по потреби уносе унутра и топе.

Текућа вода, која се налази у цевима, веома је врућа како би спречила цеви да се заледе, па не може да се пије.

Зими су температуре толико ниске да се, примера ради, батерије не користе јер трају само неколико минута, мастило се заледи пре него што се ишта напише, а ношење металних наочара постаје опасно.

Локално становништво такође оставља аутомобилске моторе да раде читав дан, плашећи се да, ако се охладе, неће моћи да их више упале.

„Опремљени“ дебелим крзном и позамашним слојем масти, коњи и пси проводе зиму напољу.

Јакутски коњи су мали, здепасти и отпорни, а гаје се највише због меса. Имају посебно место у животу, економији, али и духовном животу људи у Сибиру.

Данас, Верхојанск има 1.131 становника, што је тек половина оних који су ту живели пре 15 година.