Рестаурирано писмо Јеврејина о страхотама Аушвица

Марсел Нађари, грчки Јеврејин, један је од оних који су током Другог светског рата у највећем концетрационом логору, Аушвиц-Биркенау, натерани да одстрањују тела из гасних просторија, носе их у крематоријум и касније празне пепео који остане.

Крајем рата 1944. године, Марсел је закопао писмо, које је један студент открио 1980. године. Нажалост, писмо није више било читљиво, али је, ипак, сачувано.

Уз помоћ најновије технологије и руског ИТ стручњака Александера Никитајева, историчар руског порекла Павел Полијан успео је да реконструише текст и прочита језиво сведочанство.

Како је пренео Шпигел, Марсел је писмо ставио у термос и закопао у новембру 1944. године, где је стајало 36 година. Детаље и реконструисани текст објавиће минхенски Институт за савремену историју у новембру.

Марсел Нађари, Јеврејин из Солуна, доживео је ту несрећу да по доласку у Аушвиц буде одабран за припадника формације сондеркомандо. Они су били приморани да раде ствари које су незамисливе нормалним људима.

Одстрањивали су беживотна тела из гасних комора, вадили им зубе, бријали главе, односили тела у крематоријум и избацивали пепео у реке.

Чланови сондеркомандо одреда често су били убијани и замењивани придошлицама - од око 2.200 Јевреја који су радили на оваквим пословима, само пар стотина је преживело рат.

Нађаријева тајна порука представља једно од девет сличних сведочанстава. Од свих девет, пет су написали припадници сондеркомандо одреда, али је ово једино написано на грчком.Нова техника, звана мултиспектрално снимање документа на разним оптичким таласним дужинама, помогла им је да мапирају и идентификују пигмент (у овом случају од мастила) и визуелизују одразе слова.

После читавих годину дана рада успели су да га „дешифрују“, а после тога су ступили у контакт са грчким дипломатским представницима и замолили их да врате писмо његовој породици.

Размишљао о самоубиству

Из писма се види да је Нађари био изузетно узрујан због онога што је радио, па је размишљао о самоубиству, али су га бес и мисли о освети одржали у животу.

„Када прочитате све што сам написао, питаћете се како сам ја или било ко други могао да радим ово и спаљујем своје сународнике. Много пута сам размишљао о томе да уђем заједно са њима у гасну комору, али сам увек размишљао о освети. Желео сам да живим да би осветио мајку и оца и моју вољену сестрицу Нели.

Наш посао био је да их прво уведемо. Већина њих није знала зашто је ту. Људима које сам видео када им је судбина већ пресуђена говорио сам истину. Када су сви били наги, увођени су даље у просторију смрти, где су Немци поставили цеви да висе са плафона како би их навели да мисле да улазе да се окупају. Са бичевима у рукама, Немци су их даље терали унутра тако да их што више стане. Онда су врата херметички затварана.

Након пола сата, отворили бисмо врата и наш посао је почињао. Носили смо лешеве невиних жена и деце до лифта, који би их носио до просторије са рернама, где би били спаљивани без коришћења горива, због масти у телима.

Учествовао сам и у бацању пепела, који је распоређиван тако да би нацисти прикрили трагове“, наводи се и писму.

Такође из текста се види да је Нађари био убеђен да су му дани одбројани и да ће и њега убити у гасној комори: „Морамо да одемо са овог света јер знамо превише“.

Упркос томе, Нађари је преживео рат и пакао Аушвица, где је убијено око 1,1 милиона људи, од којих већина Јевреја. Вратио се у Грчку и касније преселио у САД. Преминуо је у 54. години у Њујорку, пре него што је његово писмо откривено.