„Стена под писмом“, мистерија која одолева људској радозналости и зубу времена

Ко је и када оставио траг живота, који ни векови, ратови, ни снегови нису затрли? Сеоска легенда је ту чудесну поруку из давнина објаснила као запис над некадашњим извором, који је један народ затрпао, а неки други ће, и извор и реку Перућац, опет вратити, ако дешифрује „Стену под писмом“.

„С кољена на кољено сам чуо да је ту, па чак и хиљаду година. Спирају воде, сунце грије, фарба – стоји“, каже Мехмед Софтић из Жлијеба, код Вишеграда.

Анализа боје могла би помоћи у датирању цртежа. Досадашњи покушаји смештали су их у касни неолит, шести, седми и средњи век. Двојица научника из Немачке и Француске својевремено су узели узорак боје за анализу, али одговор у село Жлијеб није стигао.

У археолошким записима, стена се први пут помиње 1891. године, када је Стратимировић, после обиласка овог терена, описао оно шта је пронашао и видео.

Касније, на основу његових фотографија, о стени пише и Баслер, али никаквих опсежних истраживања тог локалитета никада није било. Коњаници са копљем, орлови, свастике, можда и слова, јер Стратимировић помиње „Ф“, „О“ или „У“, и обрнуто „Ц“, сви ти симболи самују под Таром, као заборављени чувари тајни. И по свему судећи, нису једини.

„Може да се веже, да кажем, за време после Христа, и то, од сеобе народа, па на овамо, по мом личном мишљењу. Дакле, овде се помињу та четири слова, која су ћириличка, ако то уопште јесу слова, то мало подробније треба погледати и протумачити. У босанској епиграфици нема слова 'Ф', слово 'И' се другачије пише, слово 'Ц' се другачије пише, а опет, ако су ћириличка слова, знате, ви не можете да идете тако далеко у прошлост, од неког средњег века“, објашњава музејска саветница Емина Зечевић из Народног музеја у Београду.

Над писаном стеном уздиже се Дикава, над њом Тара. Богата наслеђем предака и народа чије је време давно прохујало. У овом нашем, археолошко налазиште у Жлијебу буди машту док чека подробнију пажњу научника.