Уметничка дела која трају до првог туширања

Kада не зна шта да обуче, уместо гардеробе из ормара вади боје. Ивана Мененћанин осликавањем тела бави се већ 12 година, а ретко ко у Зрењанину се бар једном није сусрео са њеним моделима.

„Занимљиво им је кад виде моје моделе како шетају улицом, кад улазе у продавницу да улазе у воду, да су офарбани, то им је занимљиво, али то је неки крај приче отприлике“, каже Ивана. 

За разлику од иностранства где постоје „боди арт“ фестивали, у Србији је то и даље табу тема. Многи овај вид уметности одбацују због нагих тела. Али, како каже Ивана, тело није само платно за сликање, већ много више од тога. У комбинацији са покретима, мимиком и ставом оно шаље одређене поруке.

„Порука је да људи више воле своје тело, нема то везе да ли модел има 40 година или 20, да просто престане да то буде табу“, сматра уметница.

И да се осим у позоришту, на рекламама, уметничким фотографијама модели виде и у природи, која је уметницима вечита инспирација.

Зато Ивана увек практикује да осим модела на фотографијама прикаже природу и пејзаже Србије. Међутим, понекад природа може да се испостави као лош избор. Са првим моделом, који је једва пронашла, Ивана је доживела и први пех.

„Радили смо Анђелка који је тад имао око шездесетак година и он је мислио да ће да дође да му ја урадим портрет, да седи у купаћим гаћама и да позира. И ја кажем: 'Идемо да беремо траву', да му се не виде купаће гаће и седа коса и отишли смо ту иза угла где је била продавница и велика трава и ту смо убрали. Хајде, уберемо ми то, ја то све лепо оперем, ставим ја њему све то, али нисам приметила да је то пуно лисних ваши, кад је он кренуо да се чеше, то је било плакање jедно два сата“, присећа се уметница.

Мушкарци јесу слободнији, али женско тело је доста примамљивије уметницима. У то се Ивана уверила на сопственом телу.

„Моја ћерка, пријатељ Тиби и ја смо осликавали мене. Сада ја шта сам успела спреда, они су од назад и он је после фотографисао и то је изашло у неким новинама, наравно без моје главе и то је било тад и никад више“, присећа се Ивана.

Они који се баве „боди артом“ најчешће су умешни и у сликарству, перформансу или некој другој уметности. Осим многих слика на телу, које су трајале само један дан, Ивана има и бројну колекцију слика на платну.

Kаже да се сликање по телу не разликује много од сликања на платну. Боје које користи су на воденој бази, наносе се четкицама, а скидају водом.

„Танка линија је по мом мишљењу, ове боје се брзо суше, понашају се отприлике као акрилне боје на платну, значи мораш брзо да радиш поготово кад се ради нешто тематски или неки ликови на телу људском јако брзо мора да се ради, брзо се суши“, објашњава уметница.

А кад се осуши модел мора обавезно да се покаже. Јер без реакције публике уметност нема смисла.

„Имали смо више тих смешних ситуација где модел уђе у продавницу да купи цигарете, а ја кажем: 'Извини, комшија, да ли може мало камера да уђе ту, он се шокира, истраумира се човек, мисли дошли да снимају хлеб и млеко, и тако људи гледају, фотографишу, буде застој у саобраћају, буде свашта“, објашњава Ивана.

Нешто мање бурне реакције изазива само осликано лице. Како је наша екипа дошла обучена једино смо и долазили у обзир за „фејс арт“, који је нешто прихваћенији од осликаног тела.