Пронађени изгубљени Фабержеови ножеви

У писму достављеном агенцији Танјуг Шимански каже да је посуђе породице Келч, украшено змајевима, чувено дело Фабержеа и један од његових најважнијих радова.

„То је била једна од најважнијих сребрних наруџбина које смо радили“, написао је Тео Фаберже, син чувеног златара Петер Карл Фабержеа 1937. године у писму првом биографу свог оца.

Шимански је доктор наука, предавач на Факултету за грађевинарство и архитектуру на технолошком Универзитету у граду Ополе, а посебно се бавио историјом европских златара од 16 до 19. века, нарочито руских.

Аутор је књиге Фаберже. Историја и ремек-дела. Такође је написао 246 научних публикација, као и књиге о руским златарима 19. века који су радили за Романове.

Сервис о којем је реч, у свим књигама о Фабержеу помиње се као један од најзначајнијих радова у његовом уметничком опусу, упркос цињеници да је недостајало стоно посуђе.

Сервис породице Келч је био уједно и најскупље дело које је Фаберже урадио, а за њега је Александер Келч платио 125.000 рубаља 1900. године.

Поређења ради, цар Николај Други платио је два Фабержеова јаја 13.500 рубаља.

Сервис је направљен 1900. године у Москви, састоји се од великог броја посуђа и предмета, а највећи и најрепрезентативнији делови украшени су са средњевековним змајевима и грифонима.

Оно што карактерише сребрни прибор јесте слово „К“, које представља почетно слово породичног презимена, као и мотив љиљана на бројним деловима посуђа.

Израда сребрног посуђа повезана је са изградњом резиденције породице Келч у Санкт Петебургу и са декорацијом сале за ручавање.

Према изворима, Барбара Келч је желела сребрни сервис, који ће алудирати на декор у њеној трпезарији.

Власници посуђа Александер и Барбара били су веома занимљив пар - она је била наследница трговца, милионера Ивана Базанова, док Александер потиче из породице са војном традицијом.

Барбара је обожавала Фабержеов рад - за њу је чувени златар израдио седам јаја у периоду од 1898 - 1904. године, а сва јаја су била поклон од мужа.

То се уједно сматра и највећом колекцијом урађеном за појединца - већа колекција је урађена само за цара.

Године 1902. сервис породице Келч је заједно са другим радовима Фабержеа, укључујући и царска ускршња јаја, представљен на чувеној изложби Фабержеовог рада, организованој у дворцу Фон Дервис у Санкт Петербургу.

Како се наводи, захваљујући фотографијама направљеним на изложби можемо да идентификујемо Фабержеова јаја.

На једној од фотографија види се сто са посуђем породице Келч. Када су се Барбара и Александер растали, 1915. године, она се најпре преселила у Москву, а онда заувек настанила у Паризу, а сервис је остао у Москви.

Ножеви конфисковани, дати као плата, а онда закопани

Шимански пише да се не зна шта се десило са посуђем, све до револуције, када су га револуционарне власти конфисковале 1918. године и поделиле.

У то време, цена сребра била је већа од самог уметничког рада.

До данас нема сазнања о преосталим деловима посуђа. Сви истраживачи и експерти Фабержеовог дела тврде да је сребрно посуђе у потпуности уништено, међутим у децембру 2016. године испоставило се да је део сачуван.

Шимански тврди да је то сензација, јер је посуђе један од најбољих радова Фабержеа и најскупљи рад.

Историјат откривеног дела посуђа је делимично утврђен - према изворима припадао је руском војнику, који је учествовао у подели посуђа 1919. године и уништавању сличног блага конфискованог од руске аристократије.

Откривени ножеви дати су му као плата, а он их је три године касније продао пољском доктору.

Ножеви су за време Другог светског рата закопани у земљу и тако су преживели рат, али се не зна тачно шта се са њима дешавало након рата, осим да су припадали истој породици.

Крајем 2016. године поново су се појавили, али као власништво другог човека који их је продао и на тај начин су постали доступни Шиманском, који их је идентификовао и проучио.

Према његовим речима, ножеви су добро очувани, прелепи, јединствени и немају цену.

Пре месец дана један амерички колекционар дао је понуду за откуп ножева за суму од 1,1 милиона долара, а Шимански сматра да би њихова цена могла да буде и већа.