Где је ордење династије Обреновић?

Виши кустос Војног музеја у Београду Душанка Маричић, у интервјуу Танјугу, подсећа да је та институција, чији је оснивач краљ Милан Први Обреновић, претрпела велика разарања током два светска рата и у пљачкама 1915, 1941. и 1944. године и да су нестали бројни музејски предмети који су припадали српским династијама.

Обновљени Војни музеј у Краљевини Југославији имао је одељење народне династије Карађорђевић и одељење осталих народних династија, а постојала је и просторија посвећана династији Обреновић са изложеним портретима владара, бистом и одликовањима.

У Војном музеју данас је преостало тек неколико ордена који су припадали краљу Александру Првом Обреновићу: Ланац ордена за војне заслуге војводске куће Олденбурга, Звезда руског ордена светог Александра Невског првог степена, турски Орден Меџидије првог степена и Звезда бугарског ордена светог Александра Невског другог степена.

Душанка Маричић каже да се у Војном музеју чува и Орден Милоша Великог трећег степена, који је оштећен и недостаје му немањићка круна, а којим је 1899. године одликован Марко Лазаревић, тада на положају државног секретара.

Народни музеј чува примерке трећег и четвртог степена истог ордена који је као највиши орден Краљевине Србије додељиван за нарочите заслуге за династију Обреновића, док се примерци првог степена налазе по приватним колекцијама.

Сматра се да је нешто више од 200 примерака тог краљевског ордена додељено од 1898. до 1903. године, а први степен су носили краљ Милан Први Обреновић, краљ Александар Први Обреновић, краљица Наталија, краљица Драга, аустријски цар Фрања Јосиф и персијски шах.

Маричићева истиче да је немогуће реконструисати шта се све налазило у колекцији Војног музеја када су у питању ордени династије Обреновић, јер су и писани трагови уништени и верује да се по иностраним музејима налазе одликовања која су добијали страни владари и друге личности у оквиру дипломатских односа.

Војни музеј има богату колекцију одликовања која обухвата одликовања Кнежевине и Краљевине Србије, касније Југославије, затим Кнежевине и Краљевине Црне Горе, одликовања из Другог светског рата, углавном са фашистичким обележјима, колекцију одликовања везану за НДХ, страна одликовања из 19. и 20. века, повеље и дипломе везане за одликовања.

Највећи број ордена, према речима Душанке Маричић, искован је у социјалистичкој Југославији, са развојем индустријске производње.

Крајем 19. века ордени су израђивани у специјалним радионицама, нарочито су биле познате бечке радионице, доста је добрих радионица било и у Немачкој и Петрограду и доста тога се радило ручно. Индустријска прозиводња олакшала је израду ордена, појавила се и легура томбак која је јефтинија, док се раније све радило од сребра и злата.

Најређи и најскупљи српски орден је, према речима више кустоскиње Маричић, Орден Слободе, који је додељивао Јосип Броз Тито за изузетне заслуге, а добило га је само девет личности. Ручно је израђиван од злата и украшаван рубинима и дијамантима.

Враћена је и медаља за храброст „Милош Обилић“, само што је добила ново ликовно решење, а обновљен је и Орден Карађорђеве звезде.