Универзитет „Браун“: У дубини Месеца вероватно има воде

Ралф Миликен, ванредни професор на Катедри за Земљу, животну средину и планетарне науке на „Брауну“ и вођа нове студије, објављене у специјализованом магазину Nature Geoscience, тврди да већина вулканских наслага сугерише да има воде и да је велики део унутрашњости Месеца влажан.

Без обзира на то што вулканске „стаклене перле“ не садрже превише воде – можда само пар стотина делова на милион – има сасвим довољно вулканског материјала који се може искористити, сматра Миликен.

Нека поља овог вулканског отпада покривају хиљаде квадратних километара и можда су неколико километара дубоке. „То је много више него што се раније претпостављало“, истиче Миликен.

„Претходна открића воде на Месецу изгледа да нису била базирана на довољно добрим изворима“, објашњава професор.

Наиме, Наса је 2009. године објавила да је нашла воду на Месецу. Насини научници су говорили да једна тона Месечеве површине може дати 950 милилитара воде.

Они су спекулисали да су ти кристали створени у интеракцији соларних ветрова са водоником на великим висинама, додаје Миликен.

Такође се тврдило да мала количина замрзнуте воде постоји и на Месечевим половима.

Веровало се да је Месец био сув када су започете мисије „Аполо“ 1960-тих. То размишљање се променило 2008. године када је откривено да вулканске стаклене перле које су донете на Земљу од стране мисија „Aпoлo 15“ 1971. године, и „Аполо 17“ 1972. године, садрже сићушну кристалну структуру са водом, наводи се у саопштењу Универзитета „Браун“.

Али, нико, баш нико није знао да ли ти узорци са мисија „Аполо“ представљају цео Месец или само неку посебну тачку на иначе сувој површини. 

Сада су стручњаци Универзитета „Браун“, извршили нову анализу фотографија које је обезбедио други извор – Мапер минерала на Месецу, спектометар слика на индијском Месечевом орбитеру „Чандрајан 1“ 2008. године.

Те слике приказују материјале које никада нису проучавале мисије „Аполо“.

Након извршене „термалне корекције“ која је раздвојила очитавања светлости и топлоте, научници су били у могућности да прикупе податке који доказују да стаклених перли има у свим вулканским наслагама по читавом Месецу.

„Простирање ових наслага богатих водом је кључно“, истиче Миликен у својој студији. „Распрострањене су по целој површини, што нам говори да вулкански узорци које су донеле мисије „Аполо“ нису само то „једно место“.

Колико то вреди?

Човек није крочио на Месец још од мисије „Аполо 17“ из децембра 1972. године. Миликен сматра да би Земљин природни сателит могао да нам служи, иако не планирамо тамо да се „задржавамо дуго“.

„Ако желимо да пошаљемо људе на Марс, можда би требало размислити о Месецу као полигону за тренирање и тестирање опреме. Да бисте то чинили, потребна вам је вода. Веома је тешко и скупо носити је са Земље“, објашњава Миликен.

Но, може ли се вода екстраховати и хоће ли то коштати превише? То је једно од највећих питања која се постављају у вези са новим открићем.

Како је уопште вода доспела на Месец?

Научници верују да је Месец настао од остатака судара, када је објекат величине планете ударио у Земљу, каже Миликен.

„Све јачи докази да воде има унутар Месеца указују да је вода некако преживела или да је 'стигла' на Месецу убрзо након удара, путем астероида или комета, а пре него што је Месец oчврснуо“, додаје Шуаи Ли, коаутор студије.

„Тачно порекло воде у унутрашњости Месеца још увек је велика мистерија.“