Kaд Сплићанин море замени равницом

Aко ових дана маштате о сунцу и мору, знајте да има и оних који су са мора побегли у равницу. Jедан Сплићанин постао je Лала, aли је најпре одлучио да развија туризам на салашу.

Пре више од 20 година један Сплићанин није ни сањао да ће у Војводини гајити коње. Подједнако невероватно му је било да са дипломом Електротехничког факултета постане салашар.

„Вероватно да сам одрастао у Војводини и у Новом Саду никада не бих имао ту перцепцију салаша као места које може бити интересантно гостима да дођу. То би ми било нешто сасвим нормално. Као што ја као Далматинац немам перцепцију конобе као егзотичне дестинације јер сам милион пута био у конобама. А некад, пре 50 година, неки Далматинац је отворио врата конобе и рекао 'Ја ћу продавати сарделе, сир, мало мог вина и хлеба и од тога су направили бизнис'“, прича власник салаша Александар Самарџија, кога сви због родног места зову Сплића.

Потиче из мешовитог брака, а у Војводину је стигао деведесетих. Салаш је први пут посетио са 30 година и одлучио да пазари један.

„Кад сам сам своје добронамерне пријатеље из Новог Сада питао зашто нико никад од салаша није направио туристичко место, зашто нико није направио ресторан и неке собе за спавање, када сам рекао да бих волео да купим салаш, и најбољи пријатељи су ми рекли да грешим и да ми нико никад неће доћи на салаш. Баш зато што су њихови или очеви или дедови побегли са салаша“, сећа се Сплића.

На његову срећу, пријатељи су лоше прогнозирали.

„Када смо мој кум и ја дефинитивно одлучили да купимо салаш, то је било пре 21 годину, и дали оглас у новосадској новини Дневник. Нама се тог првог викенда јавило више од 300 људи. Вероватно смо били први људи после Другог светског рата који су се заинтересовали да купе салаш“, прича Самарџија.

Заволео је равницу и радо прихватио салашарски начин живота. Додаје да се брзо привикао на чварке, кулен и кобасицу с обзиром на то да пристиже из морских крајева.

А када претера са салашарским гурманлуцима, калорије троши шетајући по салашу који се данас простире на 11 хектара. Има више од 30 запослених и објашњава да је за салашарски туризам добро време.

„Сада има сигурно педесетак салаша који раде током целе године. И моје лично мишљење је што моје колеге салашари не схватају да би било добро да има 100 салаша овде, јер бисте онда доживели да анонимни туриста био он из Ниша или из Француске, када пролази Војводином каже 'Супер, ту смо, хајде да једемо на неком салашу'“, истиче Сплића.

Самарџија открива да на његов салаш странци не свраћају само због јела. 

„Зими имамо 12 до 14 викенда када правимо месне прерађевине и сви наши гости могу да нам помогну ако желе. Кад поберемо паприке правимо ајвар, кад поберемо парадајз правимо парадајз-сок, кад стигну дуње правимо китникес, значи пуно манифестација има које су у вези са аутохтоним начином живота на салашу“, наводи Самарџија.

У престоници салаша, у Ченеју, данас му уопште не недостаје море. Радује се када у равници угости понеког Далматинца, али у родни Сплит одлази тек једном годишње. Каже да су салаши највише криви што је данас више Лала него Сплића.

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 28. март 2024.
21° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво