Исповест човека који је смршао 317 килограма

Његова спаваћа соба је представљала читав његов свет, а огромни кревет острво које није напуштао.

Све је стајало на полицама око њега и морало је бити надохват руке.

Живео је ту са главом нон-стоп под истим углом... три године, док су му интимне делове покривала два чаршава пришивена један за други. Удисао је мирис оједа од сопственог урина.

У међувремену је добио титулу најдебљег човека на свету. Али он је схватио да не жели да умре!

Смучило му се да уноси у себе 20.000 калорија дневно! Да доручкује количину хране довољну за 10 људи... Да „грицка“ 40 кесица чипса и 20 чоколадица свакога дана.

Био је, што би наш народ рекао, „шири него дужи“, али буквално – висок 193 цм, са обимом струка 244 цм.

Уморио се и од размишљања како ли је напољу. Чак је и интерфон на вратима куће функционисао тако да могу до кревета да му доносе храну, наручену из околних ресторана.

Знао је да хируршки захват може да му помогне, али исто тако и да га убије – процедура којом би његов желудац био смањен са величине лубенице на величину јајета, носила је ризик од 50-50 одсто. Могао је умрети од срчаног удара, крвног угрушка, прскања крвног суда...

Но, и без операције би вероватно умро ускоро.

У зиму 2010. године, пет болничара у жутим оделима изнело га је из стана на ултраојачаним широким носилима уз помоћ моторизованог чекрка. Министарство здравља Енглеске је претражило целу земљу не би ли нашло довољно велика амбулантна кола.

Хеликоптер је отпао као опција, јер ниједан није имао толико широка врата.

До болнице су га пратили и фотографи таблоида који су га раније назвали „Човеком планином“.

У болници су га лекари прво држали на „млечној дијети“ – две недеље је уносио само млеко у себе да би пред операцију скинуо што је могуће више килограма.

После операције морао је да учи да хода и стоји – тело је све заборавило после вишегодишњег лежања у кревету.

Највиши у школи

Бивши поштар данас је уверен како је његов лични пакао почео још у детињству. Живео је у Ипсвичу, близу Лондона, са родитељима, две сестре и тетком.

Као основца, сексуално га је злостављала тетка алкохоличарка, са којом је спавао у истом кревету јер није било довољно лежајева у кући.

Сећа се како је долазила кући касно ноћу, пијана, дисала му у врат и испипавала га целог. Трајало је годинама. Он је о томе ћутао све до 2008. године.

Као да то није било довољно – две сестре и Пол ужасавали су се строгог оца, војног полицајца, који је осим њих, терорисао и њихову мајку.

„Тај човек нам је уништио живот. И он је био гојазан. Одмалена нас је терао да једемо исту количину хране као он. Нисмо смели да одемо од стола док нам тањири нису били празни. С 29 година оболео је од дијабетеса. Све нас је обележио и свестан сам да се траума које имам од њега нећу никада у потпуности решити“, закључује некад најдебљи човек на свету.

У основној школи је био највиши. Са само девет година је већ имао око 180 центиметара. Срећним га је чинило вожење бицикла по околини Ипсвича. У црквеном оркестру је био задужен за удараљке.

Волео је да црта набуџене аутомобиле.

Након што је завршио средњу школу, радио је на истовару камиона у једном складишту. Било је ту кутија са свим и свачим, од грашка до вештачког ђубрива.

Поштар је постао у 18. Три године касније, 1981, у једном пабу је упознао жену и заљубио се први пут. Она је имала 39 година и троје деце.

И поред великих разлика живели су заједно две године. Таман када се понадао да ће се венчати, она му је током једне вечере саопштила да не жели више никада да га види.

Свет му се срушио – од велике љубави за трен није остало ништа, остао је сам.

Утеху је нашао у храни и његово тело је почело да расте... Све до 445 килограма.

У једном тренутку је почео да краде паре из коверата кoje je носио суграђанима, да би куповао храну. Никако није могао да се засити.

Завршио је у затвору, осуђен на годину дана.

После одлежане казне вратио се код мајке.

Прославио се и заљубио... Поново после 30 година!

Након што су о њему својевремено снимљени ТВ документарци The World's Fattest Man: Eating to Death (Најдебљи човек на свету: Једење до смрти) и The World's Fattest Man: A Love Story (Најдебљи човек на свету: Љубавна прича), Полу су на друштвеним мрежама почеле да се јављају обожаватељке.

Због једне, у коју се заљубио, одлучио је да се 2014. пресели у Америку. Пар се чак и верио, али љубав, нажалост, није потрајала.

„Није ми било нимало лако да из темеља променим живот и кренем испочетка. Нема човека који није дигао руке од мене. И сестре су ме се одрекле. Нису више могле да гледају како се убијам преједањем, а кап која је прелила чашу била је кад сам због хране заложио мајчину кућу у којој смо одрасли“, присетио се 56-годишњи Мејсон у интервјуу магазину Џи-Кју.

Крајем прошле године био је на трећој операцији, на којој су му уклонили 10 килограма вишка коже која је остала да виси с руку и стомака после драстичног губитка килограма. Први такав захват трајао је чак девет сати. Биће их још.

Али некада најдебљи човек на свету ни данас не може да каже да је напокон здрав. Због артритиса тешко хода па углавном користи штап или моторизована инвалидска колица, а жели ли опет чврсто да стане на своје ноге, мораће на уградњу вештачких зглобова на оба колена.

„С поносом могу да кажем да сам поновно жив. Могу да изађем из куће, осетим ваздух и мирисе из природе, да се возим аутомобилом, одем у биоскоп...“, истиче Мејсон.

Тренутно живи у градићу Атол у Масачусетсу, у САД. Не жали се на самачки живот јер се, каже, на њега одавно навикао.

Његова невероватна трансформација постала је инспирација многима – чак је и свештеник из локалне цркве због њега 'скинуо' 136 килограма.

„Био сам депресиван, а храна ми је била дрога и једина утеха. На дан сам у организам уносио 20.000 калорија. Дошао сам до фазе кад ме није било брига ни за шта. Ко би рекао да данас ни хамбургер не могу да поједем до краја. Воће и поврће највише ми пријају“, закључује Мејсон, који на Фејсбуку редовно објављује детаље из свог новог живота.