Из затвора са занатом у рукама

У пекару улазе у шест ујутру, остају до два, по потреби и дуже. Два пекара и неколико осуђеника, свакога дана направе 1.500 векни белог и око 100 црног хлеба за дијабетичаре. Неким осуђеницима овај посао није стран.

„Када сам био спуштен из карантина васпитачица и надлежни су ми рекли да треба да обучавам неког осуђеника јер сам ја рекао да сам пекар и од тога дана како сам ушао у пекару, направили смо један одличан тим“, каже Саша Кандијаш, осуђеник.  

„Није тежак посао, научио сам око машине, хлеб да пакујем. За сада је добар овај посао, желео бих да га радим и све што сам овде учио“, каже Иван Петровић, осуђеник.

Уче да праве и кифле са сиром, мармеладом. Пите са кромпиром, јабукама. Од учитеља, само речи хвале.

„Засад слушају, да их не хвалимо. Добра је организација, па скоро се све машински ради сем убацивања у пећ. Све зависи од њихове жеље или воље да ли хоће, научили су основно, кога интересује пита“, каже Никола Свркота, пекар.

„Став наше управе је и то ћемо радити да лица која овде раде шест месеци или годину, да се повежемо са институцијама које су релевантне за то, да изађу са сертификатом за то“, каже Љубомир Мартиновић, шеф Одсека за исхрану Окружног затвора у Београду.

Од када ради, пекара и штеди паре.

„По некој нашој грубој рачуници, ако производимо 1.500 комада хлеба дневно, 10 динара ако уштедимо по хлебу то је значи само 15.000 динара дневно, плус што наше возило не мора да иде 25 километара у затвор у Скелу него је овде и добије се фришак производ“, каже Љубомир Мартиновић.

А на добитку још већем су сами осуђеници, сутра ће кроз капију централног затвора изаћи са занатом у рукама.