Мaње позната страна живота у Јапану

Познавање језика земље домаћина омогућава откривање необичних културолошких детаља који често промакну страном путнику који не поседује то знање. У далекоисточној царевини Јапану, један од друштвених и културних образаца који измичу пажњи упркос својој упадљивости јесте шума бројних упозорења, међу којима су и визуели, који опомињу на то да су недозвољено додиривање жена и тајно фотографисање њихове интиме криминал.

Табле и постери са таквим алармантним натписима нарочито су чести у унутрашњости и у непосредној околини железничких станица, које су главна саобраћајна чворишта градског превоза у Јапану, јер су возне композиције у којима је гужва и стрме степенице које воде на пероне прави рај за мушкарце који пате од компулсивног порива да додирну или кришом сликају најинтимније делове женског тела.

Покушаји да се јавним срамоћењем ухапшених кроз медије умањи проблем воајерства и недозвољеног дотицања тела, нарочито се односе на случајеве у којима су починиоци запослени у школама и полицији – о преступима радника задужених за васпитање деце и одржавање реда се јавља у вестима националних телевизија.

И железничке компаније чине оно што могу, па су у престоници Токију и у другим већим местима на некима од линија градског превоза уведени вагони који су у јутарњим часовима резервисани само за жене, како би се припадницама лепшег пола омогућила безбрижна вожња у време одласка на посао, када се у препуним возовима дешава највећи број поменутих сексуалних преступа.

Статистике у вези са сексуалном девијацијом

Полицијске статистике казују да се, упркос свему томе, у Земљи излазећег Сунца годишње изврши око 4.000 хапшења због кршења Закона о превенцији непријатности, који се односи на лакше сексуалне преступе, као што су додиривање без пристанка, прикривено воајерско фотографисање тела и веша, те шпијунирање просторија за пресвлачење.

То је, међутим, само врх леденог брега, јер највећи део тих незаконитих радњи остане непријављен, најчешће због срама који жртва осећа или због тога што није поуздано утврђено ко је починилац, али и зато што је хапшење за ту врсту прекршаја могуће само на делу, а не по каснијој дојави. Осим тога, правну процедуру која следи након хапшења и саме жртве понекад доживљавају као превише компликовану за такве, релативно лаке, мада непријатне преступе.

Истраживање која је спровела политичка странка Комеито, на пример, показало је да је чак 60 одсто женских испитаника претрпело нежељен физички контакт у јавном превозу и на другим местима, док се на сајтовима активисткиња које се борбе против тог друштвеног проблема истиче да је немали број жена у Јапану такво малтретирање доживео више пута, због чега су неке од њих и психички огуглале, те пријављују само оне форме злостављања које су екстремно дрске, док остале остављају некажњеним.

Неславни испади

Девојчице и жене у Јапану су изложене опасности од ласцивних мушкараца не само у превозу већ и у школама, спортским свлачионицама и другим јавним објектима, па и у својим кућама. Као новији пример за то може се поменути афера која је доспела у јавност у септембру прошле године, када је ухапшен педесетдвогодишњи наставник школе у месту Касуга у префектри Саитама. Наставник је у школски тоалет за девојчице поставио мобилни телефон да би их снимао приликом обављања нужде, и онда га уништио у покушају да заметне трагове злочина.

У октобру је у граду Кјоту на делу ухваћен наставник из Осаке, који је на прилазу чувеном храму Кијомизу једној ученици потурио телефон под сукњу. У новембру је јапанска јавност сазнала и за наставника из места Мита у префектури Хјого. Он је три године повремено снимао ученице своје школе камером постављеном у тоалету, али и друге жене на другим локацијама, попут железничких станица или тоалета у библиотеци.

Колико ли би година воајерског „прегалаштва“ и колики рекорд у тајном сликању влажног доњег рубља тај општински трудбеник остварио, да једне вечери није себи допустио да са балкона с вешом уђе у собу студенткиње која је управо изашла са туширања и загрли је. Због тога је коначно долијао и остаће вечни предмет дебата у круговима сличног психолошког профила, односно сличних, неутаживих жеља и необузданог нагона.

Извесно је, међутим, то да он у својој настраности није сам, јер у Јапану постоји право подземно тржиште коришћеног женског веша, које у продају доспева не само путем крађе са балкона и из јавних перионица, већ и својевољним уступањем. Наиме, иронично, мушке перверзије могу бити каналисане тако да користе женама – у Токију круже приче о средњошколкама и студенткињама које користе присуство великог броја воајера и фетишиста да би задовољиле своје свакодневне потребе за шминком и гардеробом. Оне по цени од 100 до 200 евра сталним муштеријама, с којима се повезују преко интернета или преко посредника као што су власници секс шопова, продају своје коришћено, и – у складу са жељом купца – често неопрано рубље.

Међутим, оно што је посебно фасцинантно у Јапану јесте секундарни криминал који се развио на бази воајерства и фетишизма. Мада се поменуте пословне трансакције у којима женско рубље мења власника генерално доживљавају као недоличне и неукусне, оне нису незаконите, за разлику од изнуђивања новца, које то сигурно јесте. У већим јапанским градовима забележено је више случајева у којима су младе девојке без основа намерно оптужиле мушкарце за аморалне радње у јавном превозу, попут додиривања и потајног сликања, да би, правећи сцену пред другим путницима, на месту затражиле новчану одштету у висини од неколико стотина евра како дотичног не би пријавиле полицији. Неке од жртава тих неоснованих оптужби одмах су попустиле и исплатиле тражену суму због непријатности и осећаја срама или због жеље да избегну испитивање у полицији, као и друштвену стигму и проблеме у каријери које хапшење може да проузрокује.

Други су, верујући у сопствену невиност, пристали да оду до канцеларије станичног службеника да би расправили цео случај и тако, не знајући, себе практично осудили на затворску казну, зато што се тај чин правно тумачи као давање сагласности за грађанско хапшење које је извршила женска особа и зато што у случајевима лакшег сексуалног злостављања дужност да пружи доказе који надилазе сваку сумњу пада на оптуженог, а не на тужитеља, јер је закон формулисан тако да пружи максимални степен заштите жртви сексуалног малтретирања, при чему је занемарена могућност лажне оптужбе.

Пракса уцењивања средовечних и старијих мушкараца међу младим јапанским делинквентима је позната као „лов на маторце“ и у њу се, као подршка или главни планери, понекад укључују и младићи. Неки од њих на линијама градског железничког превоза за које је познато да су чешће од других поприште сексуалних преступа праве заседе за воајере. У предграђу Токија Маћиди су тако крајем прошле године ухапшена два младића под сумњом да су изнудили чак 30.000 евра од преступника којег су ухватили како са дна степеништа слика њихову другарицу у мини-сукњи.

Она је као мамац у планираној криминалној операцији шетала горе-доле степеницама и ескалаторима не би ли потенцијалне починиоце подстакла на акцију. Сексуално девијантна особа, коју су младићи уценили, сама је отишла у полицију када је схватила да је економска штета коју је претрпела од уцена већа од правне штете и штете по углед коју би поднела ако би признала недозвољено снимање и кршење приватности воајерским фотографисањем. Полиција је, верујући да ће младићи поновити злочин, касније поставила заседу на истој станици железничке компаније Одакју у Маћиди и успела да их ухвати на делу.

Лакши сексуални преступи као увод у катастрофу

Воајерство и фетишизам не треба схватити олако, као безазлене и понекад комичне испаде, па ни као просто нарушавање приватности и достојанства, јер шпијунирање женских одаја, попут свлачионица, тоалета и станова, трагање за женским вешом и настојање да се сниме фотографије интимног садржаја лако могу да пређу у провалу, силовање, па и убиство.

Штавише, девијантне сексуалне тенденције могу бити опасне и по живот самог починиоца, што показује и пример мушкарца у тридесетим годинама који је лане завршио у инвалидским колицима пошто је примећен док је додиривао девојку у возу у Токију.

Наиме, жртва је зграбила починиоца, извела га из воза на токијској станици Шимбаши и пријавила службенику. Док се чекао долазак полиције, осумњичени се изненада дао у бекство, скочивши са платформе на шине. Ту га је, међутим, убрзо сустигао воз који улазио у станицу, што је потеру учинило излишном – пребачен је у болницу с тешким преломом карлице.
Исте године, још један сексуални манијак је у Токију задобио тешке повреде када је, пошто га је путница коју је претходно додирнуо раскринкала, покушао да се хапшења спасе искакањем кроз прозор воза који је управо полазио и притом ударио у станични зид, обојивши га у црвено сопственом крвљу. 

Но, то нису били и најтрагичнији исходи лакших сексуалних прекршаја по починиоце у Јапану, будући да је у граду Коћи, у истоименој префектури на острву Шикоку, неименовани четрдесетогодишњи мушкарац изгубио живот у покушају да избегне хватање пошто су га продавац и неколико других особа појурили зато што је у самопослузи потурио камеру мобилног телефона под сукњу једне од муштерија. Несрећни воајер је, настојећи да умакне упорним прогонитељима, на око 300 метара од самопослуге скочио у реку, на чијем је дну касније пронађен мртав.