Његово господство кајмак – нематеријално културно наслеђе

О улози млека и кајмака на нашој трпези и у традицији, својом виталношћу, знањем и искуством, најбоље сведочи осамдесетпетогодишња Јагода из Сирогојна.

„Поносим се прво својим животом, па кравом – она ме је довела до ових година. Њено млеко и њен сир и кајмак. Децо, ако има ишта здраво и чисто – ово ћете да поједете“, каже Јагода Стаматовић.

Начин припреме се није мењао вековима. Може бити млади и стари, али, како каже Јагода, једно је правило неприкосновено: „Кајмак је велики господин. Он хоће чистоћу“.

Укус и квалитет кајмак дугује чистим пашњацима, на којима стока, како кажу овде, пасе чајеве.

„Код нас на селу, прво се на сто стављају сир, кајмак, хлеб и со. Кад су деца мала, дајемо им кајмак да би им очврсле кости, онда старијима мало млађи кајмак, како би одржали гвожђе“, објашњава Милица Ћировић са Златибора.

Стављајући кајмак на своју листу, Комитет за нематеријално културно наслеђе Србије је заштитио традиционални начин производње, али и указао на потребу да се то наслеђе негује и очува.

„Прво је важно одређено нематеријално културно наслеђе идентификовати, а најбоље је када га идентификује заједница у којој оно постоји, значи онолико колико и они осећају као потребу да га имају, да га негују, толико ће оно и постојати“, нагласила је Снежана Томић, координаторка за нематеријално културно наслеђе за подручје Западне Србије.

У промоцији таквих вредности, које могу допринети бољем позиционирању производа и на европском тржишту, следећи корак би била ознака географског порекла.

„Можда су најбољи пример Италијани, који су од својих локалних производа направили светске производе и омогућили профит и у веома неразвијеним подручјима“, каже директор Регионалне развојне агенције „Златибор“ Славко Лукић.

У нашој традицији и култури, кајмак има своје важно место. Баш као и пиротски качкаваљ, пазарске мантије, или белмуж, који су такође на листи нематеријалног културног наслеђа. Остаје да се на темељу тих вредности гради и економски опстанак оних који су за њихово очување и најзаслужнији.