Последњи мутавџија у Србији престаје са радом

Мутавџија из села Копривнице крај Ниша Тадија Ђорђевић (80) недавно је испоручио манастиру Хиландар последње производе из своје мутавџијске радње – 80 торбица истканих од козјих длака.

Више од деценије Ђорђевић је једини мутавџија у Србији, али ни он се тим занатом више неће бавити.

„Дошло је време да заувек оставим разбој, тарак, токмак, ћеркез и друге алате из мутавџијске радње, а радио сам са њима пуних 69 година“, каже Ђорђевић за агенцију Бета.

Ђорђевић је истакао не може више да ради као мутавџија јер има много посла око куће и стоке, али и зато што су га године „притисле“.

„Немам више снаге да радим и у радњи. Немам помоћ. Супруга ми је јесенас умрла, а син и ћерка су кренули својим путем, имају своје обавезе“, рекао је Ђорђевић.

Радо се присећа времена када је као 11-годишњи дечак почео да учи занат у очевој мутавџијској радњи.

„Копривница је тада имала 170 домаћинстава и петнаестак мутавџијских радњи. У суседним селима, Јагличју, Чагровцу и Горњем Душнику, било их је и више“, истакао је Ђорђевић.

Према његовим речима, производи које су израђивале мутавџије из краја познатог као Заплање били су годинама веома тражени у овом делу земље.

„Торбице, бисаге, поњаве, покрове и џакове од козје длаке продавали смо највише на Косову и у околини Лесковца и Врања. Могли смо да продамо робе и више него што смо могли да произведемо“, нагласио је Ђорђевић.

Према његовим речима, мутавџијама у Заплању ишло је наруку и то што су сва домаћинства чувала стада коза, тако да је козје длаке било напретек.

„После рата, Тито је забранио да се чувају козе. Људи су малтене преко ноћи морали да их униште и већина мутавџијских радњи је тада затворена“, присећа се Ђорђевић.

Преостале мутавџијске радње, додао је Ђорђевић, и даље су добро радиле јер су производи исткани од козјих длака и даље били тражени.

Он је, каже, захваљујући мутавџијском занату изградио кућу у Копривници и у Гаџином Хану, и ишколовао ћерку и сина.

„Било је и посла и пара. Ткали смо, причали, певали. Није тачно да мутавџије морају да буду 'мутаве' док раде да им длаке не би улазиле у уста“, изјавио је Ђорђевић.

Како је истакао Ђорђевић, мутавџије су имале много муштерија све до 60-их година прошлог века.

„Села су тада почела да се празне. Људи више нису хтели да се баве сточарством и пољопривредом. Ретко коме су још били потребни бисази или покрови за стоку", рекао је Ђорђевић.

Чак и онда када су све његове колеге одустале од мутавџијског посла, Ђорђевић то није желео да учини. Све до сада.

„Борио сам се некако свих ових година и сад је крај. Разбој нећу да растурам, нека стоји. Нека подсећа како сам радио, када ме једног дана више не буде било“, истакао је Ђорђевић.

У Копривници, додао је Ђорђевић, као и у околним селима на обронцима Суве планине, нема више ниједне сачуване мутавџијске радње.

„Нема разбоја, али нема ни људи. Остало у Копривници нас тридесетак“, рекао је Ђорђевић.

Број коментара 8

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 26. април 2024.
17° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво