Велики гвоздени фалус се и данас проноси кроз Кавасаки

У индустријском граду Кавасакију, стешњеном између велеграда Токија и Јокохаме, лежи неугледан шинто храм за који, осим локалног становништва, мало ко у Јапану зна, а који је, захваљујући свом необичном празнику у иностранству познат више од било којег светилишта, културне институције или фабричког постројења у том пренасељеном урбаном центру са близу милион и по становника.

„Вруће“ вести брзо се шире од уста до уста и на друштвеним мрежама, па је пут до срца туриста и радозналаца могућ чак и када градске власти не сврстају одређени објекат у туристичке водиче и медији о њему ћуте.

Популарна дестинација о којој не говоре туристичке брошуре? То би био велики пропуст власти, посебно неопростив у Јапану, где се локалне управе утркују у истицању културних, историјских и гурманских особености сопствених средина, при том не жалећи труд и велике своте новце за њихову рекламу.

Ипак, предимензионирани гвоздени уд који се ритмично њише на раменима захукталих, ознојених мушкараца и, ношен њиховим повицима исто колико и плећима, кружи насељем у складу са древним обичајем који налаже да се на верски празник божанство пронесе кроз читав крај како би благодети које његова моћ доноси дотакле све становнике, за стидљиве, осетљиве и моралистички настројене је призор који сам по себи објашњава изостављање празника „Канамара“ („мушког уда“) из туристичких водича Кавасакија и програмских шема јапанских телевизија.

Сваке прве недеље априла тај гигантски пенис, који, верује се, дарује плодност и изобиље, нарочито онима који прижељкују пород и добробит за своје потомство, на свој милосни, заштитнички пут по улицама у околини железничке станице Кавасаки Даиши креће из маленог храма Канајама у процесији састављеној од локалних становника, лако одевених у традиционалне празничне костиме који се састоје од танког, кратког огртача и једноставног белог појаса око препона, сличног оном који носе сумо рвачи.

Након обиласка насеља следи гозба која се састоји од локалних специјалитета, попут печене хоботнице, лигње и ражњића од говедине, заливених пивом и заслађених слаткишима – лизалицама које су, пригодно, направљене у облику пениса различитих димензија и боја.

Тада на ред долази и оно што би се савременим речником могло назвати журка – ове године свирка електричним гитарама са балкона суседног дечјег вртића, где су се четири ветерана у седмој деценији живота трудила да окупљене поклонике, што култа плодности, што доброг провода, доведу у екстазу лаким, брзим хитовима из прохујалих деценија.

Нарочито су бројни млади странци, које култ фалуса привлачи као раритет незамислив у хришћанском или исламском културном контексту – учешће у јапанском фестивалу за неке од њих је израз побуне против моралних назора сопственог друштва, а присуство статуа великих пениса који красе двориште храма несвакидашња прилика за неваљалу, кул фотографију која ће, уз хумористичне коментаре, бити подељена са пријатељима на Фејсбуку и Инстаграму.

Крупним фалусним симболима, заједно са зачуђеним странцима, прилазе и ласцивни јапански мушкарци који подстичу своје партнерке да уз њих позирају за сликање.

Обожавање ватре и плодности у једном

Малени храм Канајама, заправо се налази у дворишту нешто пространијег, али ипак врло скромног шинто светилишта Вакамија Хаћимангу, у којем је главни предмет обожавања дух давно преминулог легендарног цара Њинтокуа.

Ту је пресељен када се пре више од стотину година нашао на путу колосека нове железничке пруге. Он је првобитно, у средњем веку, служио за обожавање метала и ватре, односно, био посвећен божанствима рудника и ковачког заната, те се сматрао нарочито пробитачним и берићетним за локалну ковачку гилду.

Међутим, пошто су поменута божанства, по угледу на митологију из старог доба, била замишљена као брачни пар, а у тим древним предањима постојао запис да је богиња која је учествовала у стварању јапанских острва родила божанство ватре, у храму Канајама концептуално су повезани пламен и долазак на свет, услед чега је почело да се шири веровање да божанства чије се моћи односе на ватру и руду, такође имају благодетни утицај на плодност и рађање, те с тим у вези, штите и од венеричних болести.

Током прошлог века тај локални култ готово је замро, али је интересовање страних етнографа понукало домаће шинто свештенике да, кроз бољу организацију, оживе фестивал Канамара, након чега је храм, на тражење ноћних дама, на своје земљиште примио и нове фалусне симболе – оне су кроз обожавање мушког уда настојале да се заштите од полних болести, посебно пошасти сиде, која у то време није могла да се лековима држи под контролом.

Храм, стога, данас у својим недрима заједно са пећи, чекићима и наковњима, чува и статуе мушких полних органа, те као своје посетиоце и поклонике привлачи и раднице и раднике четврти црвених фењера.

Учешће друштвеног слоја са оне стране закона појашњава изостанак туристичке промоције храма у земљи, нарочито када се узме у обзир да током поменутог празника на сцену ступа и група транссексуалаца који, у модерној верзији древног религијског обичаја обиласка насеља у процесији, уместо традиционалног преносивог минијатурног храма од дрвета у који се с пијететом полаже божанство, на својим раменима једноставно носе за греде привезан огромни пластични уд ружичасте боје, који изгледа као да је стигао из неког порно-шопа.

Између забаве упитног укуса и аутентичног религијског веровања

Но, упркос сликању похотљивих фотографија, лизалицама провокативног облика и јефтиним пинк идолима, било би грешка схватити Празник уда просто као параду кича и лошег укуса, мада он несумњиво садржи и ту димензију. Ово стога што се у храму Канајама може приметити и аутентично веровање у натприродно, у многим савременим културама заборављен религијски слој који је стар колико и човечанство - култ плодности.

Наиме, док се туристи необавезно фотографишу и гласно забављају коментаришући слаткише у облику пениса, храм тихо посећују читаве породице Јапанаца, често три генерације: баке са ћеркама и унукама, које, у жељи да магијска моћ фалуса пређе на њих, додирују статуе, пред њих остављају новчиће и склапају руке у молитву. При том, одрасли посебно подстичу најмлађе девојчице да то учине – кажу, како би постале мајке, биле здраве и срећне у животу.

Такође, док се масе радозналих туриста и поклоника гурају у и око тесног храма, те претачу у околне улице, бројни редари чине све да спрече саобраћајне несреће, туче и неумесне изливе сексуалности, па празник не прелази у пијани вртлог или оргију, већ остаје уређени, мада, истина, донекле ишчашени догађај.

Треба и рећи да се, у складу с двојном природом храма, у њему у новембру одржава и празник посвећен обожавању метала, када га посећују занатлије и представници фирми које се баве његовом производњом и обрадом.

Најпознатији непознати објекaт у граду?

Док Јапанци, чини се, према храму Канајама имају сложена и супротстављена осећања која варирају од радозналости до стида, а јавне установе и медији избегавају да о њему говоре услед чега је у земљи релативно непознат, страни научници, туристички радници и медијски посленици га доживљавају просто као необичан, интересантан део шареноликог јапанског фолклора који ваља видети и проучити, због чега се не либе да о њему пишу и извештавају.

Када се зна да је чувена фабрика тешке индустрије „Кавасаки", која производи све од бродова и подморница, преко турбина и грађевинских машина до мотоцикала и авиона, тај назив добила не због своје географске локације, већ по имену свог оснивача који је пореклом из другог места, није претеривање рећи да малено шинто светилиште Канајама, бар у иностранству, полако постаје симбол града Кавасаки.

Упркос обиљу кича, може се рећи да тај храм, културолошки гледано, представља редак, па и драгоцени прозор у давно прошла времена, у прастару религију и начин живљења, као и у људску психу која стално жуди за извесношћу и сигурношћу у животу.

Он зато заслужује пажњу, нарочито када у раном априлу, под крошњама расцветалог дрвећа трешње, заредају молитве фалусу и на процесију по насељу пође големи гвоздени уд који, по локалном веровању, доноси плодност и добро здравље.