Српски песник на америчкој маркици

Добити пошту из далеке земље није посебно велика ствар, али ако је на пошиљци маркица са вашим ликом – то јесте посебан доживљај.

Управо то догодило се песнику Бори Симићу, првој лири Мачве који, већ у поодмаклим годинама, и даље ствара у родним Глушцима.

"Мачванко, јабуко сумрака над Битвом, луда хармонико уцветалих ливада глушачког пролећа, лепотице кажњеника у логору песме, предобра душо!" Ови стихови о лепоти Мачванке увели су песника Бору Симића у антологије.

Песник, сељак и самоуки занатлија, живи у малом вајату, у дну уског, старинског дворишта у родним Глушцима.

На његову адресу пошта ретко стиже, али последња, из белог света, изненадила је мачванског занесењака и његове комшије.

"Баш сам се изненадио кад сам донео чика Бори пошту из Америке, не само због корица његове књиге на разгледници, већ и због маркице на којој је његов лик. То је велика ствар и за њега и за наше село", каже одушевљено Синиша Угљешић, сеоски поштар.

Уз осмех, мачвански Јесењин додаје да је то чудесан гест обожавалаца. Од укупно две хиљаде песама које су преведене на неколико светских језика, Бора Симић у вајату не чува ниједну, јер је све што је створио, каже, даровао другима.

"Тито, Путин, Његош и ја, како све не причају о томе," додаје живахно песник.

Иако у позним седамдесетим годинама, Бора Симић са истим жаром прича о својим сновима, мачванским пејзажима, глушачким шоровима и женама које су му вечна инспирација.

"Жена је непресушан извор живота и најлепша инспирација за све уметнике. Било да је лепа, ружна или средња, важно је да је племенита. Племенита!", наглашава Бора и подсећа да човек мора да се роди као песник да би био истински уметник.

Уз сеоске послове, Бора Симић, више од пола века другује са књигама. Обожава Дучића и Превера.

"Кога волим, ја му кажем ти, додаје уз осмех, јер љубав је оно што одржава свет."

Песме Боре Симића ушле су у десет светских антологија, а у његовој поезији ускоро ће моћи да уживају и читаоци у Кини.