Срби брину о храсту, а Исланђани о вилењацима!

У земљи ватре и леда где су „поља лаве“ окружена маглом, круже легенде о „скривеном народу“ - хиљадама вилењака који живе у исландским дивљинама.

Било је само питање времена када ће добити и своје политичке представнике, пише Хафингтон пост.

Заштитници права вилењака удружили су се са борцима за очување животне средине, како би убедили исландску Комисију за изградњу путева и уређење обале и локалне власти, да напусте пројекат изградње ауто-пута од врха полуострва Алфранес до предграђа Рејкјавика Гардабера.

Они страхују да ће пут нарушити станиште вилењака и тврде да је ова област нарочито важна, јер се ту налази вилењачка црква.

Пројекат је обустављен док Врховни суд Исланда не одлучи о овом случају, који је покренула група „Пријатељи лаве“.

У међувремену су чланови окупили на стотине демонстраната да блокирају пролаз булдожерима. Нешто слично као у нашем Савинцу, због старог „храста записа“.

То није први пут да се „вилењачко питање“ испречи плановима града. Тема се толико често провлачи, да администрација има припремљене одговоре за медије у случају „скривеног народа“, а у већини стоји да су „проблеми решени одлагањем пројекта до одређеног рока када, вилењаци који насељавају терен наводно могу да се преселе“.

Скандинавски фолклор препун је вилењака, тролова и других митских створења. Већина људи из Норвешке, Данске и Шведске није их схватала озбиљно још од 19. века, али вилењаци на Исланду „нису шала“.

Истраживање које је спровео Универзитет Исланда 2007. године, показало је да око 62 одсто становника Исланда сматра да су вилењаци постојали или да и даље постоје.

Иако многи „Пријатељи лаве“ као мотивацију имају бригу о очувању животне средине, они виде причу о вилењацима као део ширег проблема очувања историје и културе ове јединствене земље.

„Некима је цела прича о вилењацима иритантна“, каже еколог Андри Снер Магнасон, додајући да он лично није сигуран да ли вилењаци постоје.

„Венчао сам се у цркви пред Богом који је подједнако невидљив као и вилењаци, па је оно што делује ирационално, за Исланђане сасвим стварно“, објашњава Андри Снер Магнасон.