Мишићи су најбоља заштита против резистенције на инсулин

У последње време све више људи добија позитиван резултат када проверава резистенцију на инсулин. Зато се многи питају како препознати симптоме овог поремећаја, да ли се и како ово може спречити, које су последице и кога најчешће погађају ова стања.

Да би инсулин успео да оствари своје деловање, а његова функција је да контролише концентрацију шећера у крви, догађа се да у тренутку када нам је потребна већа количина инсулина долази до резистенције, објашњава гост Јутарњег програма, професор др Милош Жарковић, ендокринолог са Клинике за ендокринологију и болести метаболизма КЦС.

„То не би било тако страшно да инсулин нема и неке друге ефекте који нису повољни. Утиче на друге ћелије које се онда умножавају. Утиче на липиде. То је врло комплексан проблем који се најчешће јавља код гојазности, код синдрома полицистичних јајника, у стресу, када лучимо хормоне који су контра инсулину, рано устајање, недостатак сна, све то доводи до настанка резистенције на инсулин“, истиче професор Жарковић.

Стање нашег организма зависи од тога како се уклапа у спољашњу околину, што значи да морамо успоставити неки склад, јер уколико изађемо из неког ритма, организам реагује и брани се.

Резистенцију на инсулин је потребно посматрати као метаболички синдром, наглашава професор, јер је то удруженост одређених клиничких и јасно видљивих фактора – гојазности, повећан обим струка, што је поуздан параметар, поремећај липида – и уколико имамо све ове предуслове, није потребно ни да контролишемо инсулин.

„Увек може да се измери концентрација инсулина и шећера у крви и на основу њихових односа, путем математичких формула или помоћу теста оптерећења ће се добити прецизни подаци“, напомиње гост Јутарњег програма.

Дијабетес типа два је практично увек у вези са резистенцијом на инсулин и врло често томе претходи дугачак период који можемо да предупредимо.

Проблем је што се ризик релативно повећава са годинама, пре свега због гојазности и недовољне физичке активности. Посебно је опасна такозвана, саркопенијска гојазност, односно, недостатак мишићног ткива јер су мишићи главни потрошачи шећера и они омогућавају адекватно деловање инсулина.

У суштини, све се врти око четири грама шећера, што је кафена кашичица шећера и то је количина шећера која се налази у крви човека од 70 килограма.

„Најбољи начин лечења је модификација начина живота. Пазите шта једете, смршајте, будите физички активни, наспавани и када све то саберете бићете добро. Али то је тешко, мада је најбоље и врло успешно. Зато користимо лекове чега се пацијенти много боље придржавају него ових других упутстава“, каже на крају гостовања у Јутарњем програму професор др Милош Жарковић.

број коментара 0 Пошаљи коментар