Како победити страх

Док се нека деца плаше мрака, воде, белог мантила, инсеката, друга се плаше непознатих људи и ситуација.

„Тинејџери, односно, највећи број тинејџера, схватају шта се дешава око њих и у њима, тако да страхови подразумевају и страх од болести и страх од смрти, док код млађе деце страхови могу да буду везани за различите фантазије, различита бића која не постоје. Али и као код млађе деце и старије постоји страх од одвајања као и од новог и непознатог“, напомиње психолог Вукашин Чобељић.

„Имам троје деце и било је ту разних страхова. Рецимо имали смо причу о води, па је мој старији син нагло убачен у ту воду и он данас има 29 година и сећа се тог чина и нелагодно му је када је у питању та вода. С друге стране, имам и млађе дете које се плаши бубица, али тај страх је некако успут нестао“, наводи своје искуство Гога Племић из Удружења „Родитељ“.

Не игноришите и не исмевајте страхове деце. За почетак разговарајте.

„Најважније за родитеље је да буду у контакту с потребама детета. Да препознају кад се аутентично страх јавља и шта је у основи тог страха“, додаје психолог.

Не говорите детету да се не плаши или да нема разлога за страх, тиме ћете само погоршати ситуацију.

„Треба детету признати да је у реду што се боји, да је у реду та емоција коју је он показао и да су ту родитељи који ће бити уз њега и да он није сам у целој тој причи“, истиче Гога Племић.

Шта ако се дете плаши мрака?

„У основи тог страха је шта би било кад би се нешто појави што је опасно. Онда се родитељи труде да детету објасне да ту нема ништа страшно. Затим, шта у конкретном случају раде деца? Упале светло и покушају да превазиђу тај мрак. Ако не могу, онда се труде да родитељи буду уз њих“, објашњава Чобељић.

Страх од белог мантила превазиђите игром.

„У основи тог страха је такође, страх од новог и непознатог, болног и непријатног. Зато се припремају деца за то да имају поверења и верују у ту особу. Уколико је болна интервенција, да се детету објасни да ће то мало да боли. Затим, да се можда мало проради та ситуација кроз играчке, кроз играње. Даје се инекција меди, па меда детету и тако даље“, наглашава психолог.

Да бисмо се изборили са страхом, морамо да га упознамо.

„Рецимо, гледа се како изгледа неки инсект, па кроз цртани филм, па родитељ буде модел детету, па покаже како се он не боји“, навод психолог Вукашин Чобељић.

„Родитељима саветујемо да када се нађу у некој ситуацији, ма колико мислили да није потребно питати стручњака, саветујемо да се ипак обрате, да питају, да траже, да се посаветују јер ће им, просто бити лакше“, саветује Гога Племић из Удружења „Родитељ“.