Рак узима, али нешто и оставља – свако јутро после је разлог за радост

О раку се са разлогом говори као тешкој болести, са којом је борба мучна и која много тога одузима. Ипак, да је победа могућа говори и нова књига посвећена деци која су оболела и поразила опаку болест, а да су после ње добила потпуно други поглед на живот.

Са непуних 14 година, Александри Љајић дијагностикована је леукемија, а са раком се две године борила и на крају – победила.

„Најтежи ми је био тренутак сазнања, јер нисам знала са чиме се сусрећем. После тога и чињеница да ћу изгубити косу. Као и сви, испрва нисам прихватала ту чињеницу, мислила сам да се неће мени то десити, али се, наравно, десило. Покушала сам са периком, али једноставно то нисам била ја“, рекла је Александра гостујући у Београдској хроници.

После неког времена, како каже, прихватила је саму себе, а после тога су је такву прихватили и људи око ње.

Александрина борба инспирисала је новинарку Ану Вушовић Марковић да напише књигу Са друге стране стакла, у којој је сабрано 14 различитих животних прича деце и њихове исповести о томе како су победила рак.

Док се бавила новинарством и извештавала о здравству, Ана каже да је свака прича са којом се сусретала мењала њен живот – са једне стране ју је потресало, а са друге мотивисало да се бори, пише и бави код нас и даље табу темом дечјег рака.

„Када сам направила паузу од новинарства, дошла сам на идеју да се њима потпуно посветим. Хтела сам да им кроз овакву књигу покажем колико су посебни и не само они, већ и људи око њих. Због тога се и каже да рак напада целу породицу“, објашњава ауторка књиге.

Александра каже да је испрва требало само да исприча своју причу.

„Након пар месеци, када је књига већ требало да буде готова, позвала ме и питала да ли се слажем са тиме да моје лице буде на предњим корицама књиге. Наравно, сложила сам се и велика ми је част што сам се нашла на насловној страни ове књиге“, истакла је Александра.

Према њеним речима, поента ове књиге је да се људима приближи тема дечјег рака и да се покаже да је он излечив, да се живот после тога наставља и све приче у књизи показују баш то.

Ана Вушовић Марковић каже да се увек потеже питање шта је рак одузео, али има и нешто што оставља.

„На то питање сам увек добијала потпунији одговор него на оно шта им је рак одузео. Често су ти одговори да им је болест отворила очи, да их је усмерила у животу, показала им приоритете и колико су неке друге ствари у животу минорне. Једна мајка ми је рекла да се њена ћерка после рака радује сваком јутру. Свака ситница, која је нама шаблонирана и подразумевајућа, њој је разлог за радост“, навела је Ана Вушовић Марковић.

број коментара 0 Пошаљи коментар