Нездрава опсесија здравом храном

„На почетку често постоји жеља да се једе здравије", каже Томас Хубер из клинике у Бад Оејнхаузену, специјализоване за поремећаје исхране.

„Особе са орторексијом саме себи одређују шта је здраво, а шта није. Та правила временом постају строжа и све више намирница се уклања из исхране", објашњава Хубер. „Све више тога добија печат – нездраво."

„На пример, неко жели да смрша и због тога промени исхрану. Неко други почне да посвећује више пажње храни због честих скандала са намирницима", објашњава Фредерике Бартелс са Универзитета у Диселдорфу, која годинама истражује понашање орторексичара.

„Временом то може да поприми опсесивне црте, а фокус на здраву исхрану постаје терет око којег се све врти“, прича Бартелс.

Званични израз орторексија нервоза сковао је амерички лекар Стивен Братман 1997. године.

„Братман је код себе утврдио поремећај и записао шта је приметио, уверен да је његова преокупација здравом исхраном прешла границу нормалног“, објашњава Хубер. Ти његови записи се још користе као основа за процену орторексије.

У стручним круговима се расправља да ли је орторексија поремећај у исхрани попут анорексије или булимије – или пак зависност од здраве хране треба класификовати као опсесивно-компулзивни поремећај.

„Истина је негде на средини“, каже Хубер, „дефинитивно ту има нешто компулзивно, а постоје и многе паралеле са класичним поремећајима исхране.“

Али постоје и разлике. То истражује Фредерике Бартелс. „Код многих се ради о мршављењу, линији и губитку килограма. У почетку се сматрало да орторексија нема никакве везе са тим, али у свим мојим студијама видим повезаност са наводним проблемима са тежином и бригом о линији.“

Здраво није увек здраво

Фокус на наводно здраве намирнице се може претворити у супротност и довести до нездраве исхране. Јер та наводно здрава исхрана може бити превише једнострана. Услед недостатка витамина и минерала долази до појава које су типичне за класичну неухрањеност или прате неке болести.

„Може се догодити да неко патолошки смрша. Последица може бити опасно смањивање масне масе, па чак и мишићне масе. Неухрањеност може довести до губитка косе, а ако је узнапредовала, може довести и до оштећења органа“, објашњава Хубер.

Хубер се присећа младе жене која је дошла у клинику: „Хтела је да се храни здравије, није имала вишак килограма и заправо је била задовољна телом. Али мотивисана од стране пријатељице, одрекла се слаткиша. По интернету је тражила све о здравој исхрани, сазнала многе полуистине и развила све више страхова од различитих намирница.“

„Почела је прво да избегава конзервансе, затим храну богату масноћом и угљеним хидратима и на крају је била изузетно мршава. Када је дошла до нас, имала је око 40 килограма“, резимира Хубер.

Неки људи се не устежу од тога да храну за коју мисле да је здрава набављају издалека и да је скупо плаћају.

„Братман је себи поставио правило да се поврће мора појести у року од петнаест минута од бербе. Он је као фармер органске хране могао једноставно да оде у башту и одмах поједе воће и поврће или га директно обради“, каже Хубер.

О фанатицима исхране Братман је касније рекао: „Уместо живота, они имају само план исхране.“

Људи који себи претерано ограничавају избор намирница често имају проблема са околином. Заједнички оброци имају велики друштвени значај, међутим, људи са орторексијом често одбијају позиве на заједничка обедовања. Иза тога стоји страх од суочавања са нездравом храном.

Када нутриционистички фанатици покушавају да убеде људе око себе да не би требало да наставе да се хране као раније, често је уочљив готово мисионарски жар: „Терају их да се осећају кривим“, каже Хубер.

Треба рећи да овај поремећај постоји пре свега у богатим земљама и регионима.

У земљама у развоју једва да постоје случајеви поремећаја у исхрани. „Нико тамо не долази на идеју да без потребе смањи количину и избор хране“, закључује Фредерике Бартелс са Универзитета у Диселдорфу.