Можда је гадна, али је корисна – људска слуз као лек

Истраживање објављено у часопису Нејчер мајкробајолоџи (Nature Microbiology) утврдило је још једно неочекивано позитивно својство слузи, а то је да садржи шећере који спречавају ширење штетних микроба у телу.

Биофизичарка Катарина Рибек са Института за технологију у Масачусетсу провела је више од десет година проучавајући биохемијске процесе који се дешавају у слузи, а за њу се заинтересовала јер је „веома неиспитан материјал који покрива велике делове људског тела“.

Заједно са колегама проучавала је муцине, протеине који се налазе у слузи. Они су дугачки полимери, односно молекулски ланци, са великим бројем шећера.

„Слуз је дуго имала лошу репутацију у јавности, али и у медицини. Међутим, слуз и муцини су изузетно комплексни за проучавање, па због тога медицинска истраживања о њима заостају“, истиче Гунар Хансон са Универзитета у Гетеборгу.

Уобичајена слика о слузи – да је филтер који заробљава и елиминише микробе није у потпуности тачна.

„Када смо убацили микробе у слуз схватили смо да уопште не постају заробљени“, каже Рибек.

Унутар слузи, бактерије слободно пливају, али су у стању које научници описују као „планктонско“. Усамљене бактерије наше ћелије имунитета много лакше решавају у поређењу са великим бројем тесно згуснутих, које је тешко пробити.

Осим тога, не треба све бактерије уништити. У ствари, само мањина је штетна.

„Имамо небројено много микроба који живе на и у нама. Микроорганизми који живе у слузи дигестивног тракта, примера ради, помажу преради хране. Ми им дајемо дом, а они заузврат раде део посла“, објашњава Катарина Рибек, која сумња да је слуз део процеса у којем „одомаћујемо“ микробе и претварамо их у пријатељске госте.

Претходна истраживања показала су да прочишћени муцини спречавају неколико типова штетних микроба да се групишу.

Нова студија је прва, међутим, која је утврдила да су у ствари шећери у муцинима одговорни за сузбијање „антагонистичког микробског понашања“.

Научници су спровели неколико експеримената да би тестирали моћ слузи. Тако је примера ради, тестирано како се шећери у муцинима односе према бактеријом Pseudomonas aeruginosa, која иначе не изазива болест, осим када нападне људе са цистичном фиброзом или оне са нарушеним имуним системима.

Оно што их је изненадило јесте да је Pseudomonas aeruginosa постала много мање заразна. Једињења у слузи прекинула су генетске путеве у бактеријама, укључујући факторе повезане са уништавањем других микроба, секреције токсина и међућелијске комуникације.

Педијатријског професора Ларса Бодеа, који проучава шећере у мајчином млеку на Универзитету у Сан Дијегу, веома је заинтригирало истраживање.

Мајчино млеко задржи мале молекуле шећера са сличним структурама, за које Боде хипотетише да имају сличан ефекат када пређу са мајке на дете.

„Уместо коришћења антибиотика када се ови микроби окрену против нас, зашто не би користили ове шећере да се уопште не би ни дошли у ситуацију да морамо да лечимо антибиотицима“, каже Боде.

Још једно истраживање које тек треба да буде објављено закључује да шећери могу да укроте друге типове микроорганизама, укључујући квасац и бактерију Streptococcus mutans, наводи Рибекова и додаје да су научници веома узбуђени за испитивање терапеутског потенцијала ових молекула, јер све већи број бактерија постаје отпорно на лекове.