Отворени разговор и психолошка подршка саставни су део лечења онколошких пацијената

Пацијенти долазе код психолога одмах након добијања конзилијарне одлуке, односно, после сазнања о дијагнози болести, али постоје и људи који долазе у току лечења, некада и када се заврши онколошко лечење, каже гошћа Београдске хронике, психолог Марија Андријић.

„Пацијенти у сусрету са психологом кажу најпре оно што их у том тренутку највише брине, шта их мучи, шта је то што им у том тренутку задаје највеће бриге. То може бити везано за њих саме, за њихово здравствено стање, за одређене страхове или због саме дијагнозе болести или од лечења које предстоји. Или могу бити различити лични проблеми“, објашњава Андријићева.

Наравно, поред пацијената могу доћи и чланови породице, поготову када су пацијенти млађи, јер тај иницијални шок након сазнања дијагнозе малигне болести не утиче само на пацијента већ и на целу породицу и окружење, објашњава психолог.

„Психолошка подршка је изузетно важна за особу која је оболела. Људи обично трагају за неким магичним решењем или рецептом шта да кажу, на који начин да помогну. Има људи који желе да разговарају отворено о томе шта пролазе, о својим осећањима, о својим дилемама и бригама. Има људи који у том тренутку не желе да кажу ништа, али им је јако важно да постоје људи који су ту и који су спремни да им помогну онда када је то потребно“, додаје гошћа Београдске хронике.

Психолози препоручују да се отворено разговара о проблему. Људима када је јако тешко обично није до разговора. Психолози онда предлажу да се сачека прави тренутак, али да је с друге стране, јако важно показати оболелом да је члан породице или пријатељ спреман да им пружи подршку.

„У онкологији није тежак само посао психолога, него свих здравствених радника. Изузетно је тежак посао медицинских сестара и доктора који су свакодневно ту уз те људе и пружају им свакодневну бригу и негу. Јер онколошко лечење не траје дан или два. То је лечење које најчешће траје више месеци и ми се сви вежемо за наше пацијенте, зато није увек лако успоставити професионалну дистанцу. Често и ми као тимови имамо своје психолошке реакције и осећања. Често се вежемо за поједине пацијенте“, истиче Марија Андријић.