Морамо бити свесни да сами управљамо виртуелном стварношћу

И пре настанка друштвених мрежа код људи је постојала природна тежња да се буде прихваћен од стране других, да се буде пожељан. Данас се променио начин задовољавања тих потреба, јер имамо могућност да се представимо путем друштвених мрежа, објашњава докторанткиња на Филозофском факултету, Бранка Матијевић, гостујући у Јутарњем програму.

Друштвене мреже су постале једна врста излога у који свако од нас може да стави неку личну презентацију, заправо, слику себе у једној животној улози. Та слика би требало што више да личи на неко наше идеално ја и пожељно би било да сви око нас то препознају управо на тај начин.

„То и није тако лоше, само по себи. Лоше је онда када заузме много већи простор него што треба да има у нашим животима и када се перманентно, из дана у дан, бавимо сликом коју остављамо другим људима, а не бавимо се суштином. Лажно и површно бива у центру пажње, а оно што ми заиста јесмо остаје фрагментисано и неинтегрисано. Ако је и интегрисано, немамо храбрости да то презентујемо другима, него се радије ослањамо на идеју да им пошаљемо неку слику о нама која можда и није стварно ја“, наглашава Александар Мисојчић, психијатар и психотерапеут.

Навикли смо да смо увек доступни другим људима и да су они доступни нама. Задовољили смо потребу за контактом, али се поставља питање да ли смо задовољили потребу за блискошћу, додаје Матијевићева. Савремено доба је довело до убрзања свих сегмената живота, па тако и начина на који комуницирамо. Утисак је да је слика победила реч.

„Данас само пошаљемо фотографију. И онај мали лајк, иконица подигнутог палца, је одговор који смо добили. Цео емотивни доживљај је заснован на броју тих лајкова и томе да, евентуално, прелистамо састав људи који су то лајковали. Такав вид комуникације јесте бржи и једноставнији, можда и креативнији, али је површан“, објашњава психотерапеут Мисојчић.

Управо такав вид комуникације можда је део узрока зашто је данас толико распрострањен осећај усамљености. Јер за аутентичан емотиван доживљај нам је потребн контакт и остварена релација са другом особом.

Виртуелни свет је настао као последица друштвених околности и друштвеног контекста који је део стварног света, али виртуелни свет оставља значајне последице по стварни свет. Зато се поставља питање да ли смо ми инструмент друштвених мрежа или оне служе нама као инструмент. Ипак, чињеница је да док год ми управљамо друштвеним мрежама оне су нама инструмент. Међутим, у које сврхе их користимо, то је већ друго питање.