Ако гледате серију за серијом, треба да потражите помоћ

Професорка докторка Александра Ђурић, социолошкиња и психолошкиња, објашњава да су „бинџери“ особе које опсесивно-компулсивно гледају серијале и то на редовној бази између две до пет епизода у низу. Ту заправо постоји један психолошки аспект, јер људи склони депресији имају тенденцију да у дужем временском интервалу прате ове серијале.

„То су особе које су усамљене и које структуру свога времена дефинишу гледајући већи број епизода одређених серија у низу“, каже Александра Ђурић.

У сваком човеку постоје две урођене потребе – да негде припадамо и потреба за структуром времена, које се може организовати кроз ритуале, разоноду, активности, игре и интимност. Проблем настаје када особе, што је овде случај, организују своје време кроз ритуале и разоноду, а занемарују остале облике.

Према њеним речима, „бинџеровање“ појачава симптоме депресије.

„Особе које су усамљене и имају склоност ка депресивним осећањима су склонија овом феномену, а он само појачава симптоме. Ту долази до тога да се одређене особе са главним јунацима серије лако идентификују и самим тим доживљава одређено емотивно пражњење, па се усамљеност на кратак временски период анулира. Међутим, то не може бити трајно решење. То је нека врста одбрамбеног механизма“, истиче психолошкиња.

Дешава се да особе могу и читаве ноћи да проведу гледајући серије и просто не могу да престану. То показује да понашање слично некој врсти зависности.

„Почну са једном, две, три епизоде и онда не могу да престану. Сутра ненаспавани су на послу или у друштву раздражљиви и анксиозни, што никако не помаже њиховој бољој социјализацији“, објашњава Александра Ђурић.

„Да бисте се дефинисали као 'бинџер' морате неки временски период да проведете у том духовном и психолошком стању. Такви људи се не заустављају на једној сезони неке серије, нити се заустављају на једној серији, већ проналазе нове серије уз које ће проводити време. То је лак начин ангажовања да се решите досаде. Не тражи пуно емотивног инвестирања као у емотивним везама“, наводи психолошкиња.

Уколико породица или пријатељи примете да се такво понашање понавља током одређеног временског периода, онда треба да покушају да помогну разговором и саветима, а ако не успеју у томе, онда особа треба да се обрати стручном лицу за помоћ.

„То можда не мора да буде нека дуготрајна терапија, већ више саветодавни рад како да особа организује време осим кроз разоноду и ритуале“, закључује Александра Ђурић.