„Кароши“ – смрт од прекомерног рада

Срчани или мождани удар у позним двадесетим или раним тридесетим, самоубиство услед преморености и недостатка сна – то је реална опасност која већ деценијама прети генерацијама јапанских радника. У тој острвској држави и данас скоро шест милиона људи ради више од 60 сати недељно.

У Земљи излазећег сунца сваке године, сматра се, неколико десетина хиљада радника умре од оштећења срца и крвних судова, односно дигне руку на себе услед несносног напрезања – феномен за који у јапанском језику постоји посебан термин: „кароши“ (смрт од прекомерног рада).

Запослени у Јапану раде и по 12-13 сати дневно, често шест дана у недељи, а притом се од њих очекује да не узму годишњи одмор и не траже новчану накнаду за прековремени рад.

Психофизички замор погоршава и чињеница да већина ожењених јапанских радника у великим градовима троши више од сат времена за одлазак на посао, јер са породицом живе у становима на периферији који су јефтинији.

Генеалогија феномена „смрти од прекомерног рада"

Двоцифрени економски раст који је Јапан бележио током шездесетих и седамдесетих година подигао је ту земљу, буквално, из пепела, јер је 25 највећих градова у тој земљи на крају Другог светског рата било скоро потпуно уништено у бомбардовању конвенционалним и нуклеарним оруђем.

На пустош и послератну глад влада и становништво реаговали су на најбољи могући начин – пажљивим планирањем, самопрегорним радом, освајањем и развојем нових технологија.

Напоран рад и саможртвовање за добробит фирме, међутим, почели су да узимају данак, па је 1969. године забележен први званични случај „смрти од прекомерног рада“. Тада је од можданог удара преминуо двадесетдеветогодишњи радник највећег јапанског листа Јомијури, који је радио у одељењу за дистрибуцију новина.

Већ крајем седамдесетих година на конференцији Јапанске асоцијације за здравље у индустрији, која се до тада углавном бавила несрећама у раду и последицама по здравље које проузрукује излагање дејству хемикалија и тешких метала, први пут је представљено 17 случајева смрти од прекомерног рада.

Потом, 1982. године, објављена је и прва књига посвећена том феномену. Њени аутори лекари су, поред дугог радног времена, као услове који придоносе погибији од прекомерног рада навели и нередовно радно време и рад ноћу.

Све жртве чији су последњи дани живота анализирани у тој књизи, у недељама пре него што је наступила смрт радиле су темпом који би их, да је потрајао годину дана, однео преко цифре од 3.000 сати рада годишње док, поређења ради, статистике у Немачкој говоре да тамошњи радници раде просечно 1.400 сати годишње.

Ускоро је и држава прихватила постојање феномена „смрти од прекомерног рада“, па је јапанско министарство рада и здравства почело да води евиденцију о њој 1987. године, а од 1988. године и да прима одштетне захтеве од стране породица преминулих.

Током осамдесетих и деведесетих година, са константним просеком од преко 2.150 сати рада годишње, Јапанци су и званично били најоптерећенији од свих радника у развијеним, индустријским земљама које воде ту врсту статистике. Штавише, 1988. чак седам милиона Јапанаца или 24 одсто тадашње укупне радне снаге радило је више од 60 сати недељно, односно 3.120 часова годишње, што се сматра границом након које драматично расте вероватноћа погибије.

Најчешће жртве прекомерног рада били су фабрички радници, возачи и запослени у медијским кућама.

Током деведесетих стандарди владе за новчану компензацију породицама преминулих од пренапорног рада били су сурово строги. У то време смрт је признавана као последица прекомерног рада само ако би било утврђено да је покојник пред погибију радио дупло радно време, односно 16 сати дневно, седам дана заредом, или ако је непосредно пред смрт без предаха радио пуна 24 сата, а и то само под условом да је претрпео нагло увећање радног терета.

Тако, рецимо, породици четрдесетдвогодишњег возача камиона из Нагоје који је умро од инфаркта 1994, није била одобрена новчана одштета иако је он у години пред смрт радио невероватних 5.700 сати. Наиме, владини инспектори тада су оценили да, пошто је читавих шест-седам година константно радио исти број радних сати, у возачевом радном окружењу није било нагле промене пред инфаркт, те да зато његов случај не може бити оквалификован као „смрт услед прекомерног рада“.

Културни и друштвени фактори иза феномена „смрти од прекомерног рада“

Традиционална култура трпљења и саможртвовања за добробит колектива, те потенцирање дисциплине и труда у едукацији, несумњиво су основни културолошки фактори који стоје иза праксе напорног рада у Јапану.

Поједини социолози криве јапански систем менаџмента који у фабрикама тежи екстремној рационализацији производње кроз потпуну елиминацију радњи које нису стриктно посвећене стварању вредности, при чему се редукују и укидају не само празан ход између две операције и време које се троши на кретање радника и транспорт делова, већ и време које отпада на паузу и одмор.

Други битни фактори који доприносе патњи јапанских радника јесу немоћ и непостојање синдиката и идеолошка индоктринација. Наиме, слабљење утицаја социјалистичке мисли и радничких синдиката од осамдесетих наовамо, али и стална идеолошка обука у којој менаџмент, користећи традиционалне јапанске колективистичке вредности, непрекидним наглашавањем заједништва и хармоније у фирми настоји да обликује свест радника тако да ови буду пријемчиви за захтеве руководства – створили су необичну, и по раднике лошу ситуацију, где у Јапану у последњих неколико деценија уопште нема штрајкова.

Ситуација данас: званичне статистике и незваничне процене

Последњих година јапанско Министарство рада и здравства ублажило је критеријуме за одштету породицама. Оно сада као смрт узроковану прекомерним радом, укључујући ту и самоубиства, годишње признаје, отприлике, једну десетину поднетих захтева, односно између 180 и 220 случајева, што је четири-пет пута више него током деведесетих.

Породицама настрадалих које је као жртве пренапорног рада признала држава, сада се из њених кофера исплаћује надокнада у висини до 20.000 долара. Ожалошћена породица, у зависности од околности погибије и степена одговорности руководства предузећа, на суду од њега може да добије и до милион долара одштете.

У протеклих десетак година број захтева за одштету је три до четири пута виши него деведесетих и износи око 2.000. Осим ублажавања критеријума, узрок раста је и то што је у последњој деценији у Јапану постало друштвено прихватљивије заговарати права појединца у односу на компанију и државу у форми тужбе. Наиме, традиционално, у Јапану се наглашавају вредности колективизма, друштвене хармоније и части, па се посезање за правним средствима дуго сматрало недоличним, а и у случају када би дошло до парнице, ради очувања образа свих сукобљених страна, предузимани су највећи могући напори да се неспоразум реши договором и вансудским поравнањем.

Међутим, сматра се да је прави број жртава вишеструко већи од броја захтева за одштету, пошто је процес компликован и траје више година, па много случајева остане непријављено.

У Јапану од болести срца и крвних судова годишње умре више од 300.000 људи, а самоубиство изврши око 30.000 особа, па неки стручњаци верују да је број жртава прекомерног рада међу радном снагом неколико десетина хиљада.

Подношење захтева за одштету, поред недостатка евиденције о прековременом раду, отежава и питање дефиниције смрти од прекомерног рада. Она је и данас камен спотицања, јер је растегљива и може да укључи не само акутне форме као што је срчани удар, већ и смрт услед стања која су последица дужег запуштања здравља, односно нелечења због презаузетости послом, као што су дијабетичка кома или пуцање стомачног чира.

Она такође може да обухвати и самоубиство услед депресије изазване хроничном физичком премореношћу, недостатком сна и осећајем безнађа. Стога, у судовима и даље траје расправа око тога какву врсту погибије сматрати смрћу од прекомерног рада, а поједини лекари чак заступају мишљење да је таква дебата од почетка осуђена на неуспех јер „смрт од прекомерног рада“ није чисто медицинска категорија и феномен који објективно постоји у стварном свету, већ друштвени конструкт, односно мисаони појам који постоји само у главама људи и који је настао тако што је више међусобно различитих болести стрпано у исти концептуални кош.

Прековремени рад као доказ сопствене вредности

Друштвена атмосфера данас је, генерално, боља него крајем прошлог и на самом почетку овог века, јер у последњих десетак година све већи број фирми уводи краће радно време и даје више слободних дана радницима. Такође, влада позива предузећа да скрате радно време и радницима дају више слободних дана.

Ипак, традиционалне вредности и корпоративна култура споро се мењају. Статистике из 2011. године показују да јапански радници још увек недељно раде, просечно десет сати дуже од колега из САД и Немачке.

У далекоисточној царевини те године мушкарци су радили недељно девет сати дуже од жена, а просечно оптерећење које су трпели је било 54 часа рада недељно.

По подацима из 2013. године, 5,7 милиона људи у Јапану још увек ради више од 60 сати недељно. 

Мада је званично радно време у тој острвској држави осам сати, многи јапански радници и даље остају дуже на својим радним местима, чак и кад им се не каже да то учине, јер их на то обавезује неписано правило по којем онај ко не ради прековремено, није озбиљан и одговоран радник.

Осим тога у Јапану најважнији критеријуми за оцену ваљаности радника и студената су, традиционално, труд и карактер, па тек онда способност и знање. Зато је најчешће боље остати на послу до касно и тако показати труд, дисциплину, стрпљење и поузданост, него ефикасним радом испољити способност и умеће и отићи кући рано, након истека регуларног радног времена.

У Јапану није необична ни ситуација да радници остану до касно увече у фирми упркос томе што немају превише посла, због тога што их је срамота да буду први који ће напустити радно место или стога што сматрају да је некултурно отићи пре шефа, који, с друге стране, не може да се рано запути кући јер мора да буде пример другима.

Такође, не пристати на атмосферу очекивања у којој се добровољан и неплаћени прековремени рад подразумева, обично значи и одрећи се могућности за напредовање и већу зараду.

Због свега тога не изненађује пример радника у јапанској компанији "Mitsubishi UFJ Trust & Banking Corporation" којима је 2007. било понуђено да се пријаве за програм по којем су могли да раде три сата краће уколико имају дете, болесног или старог члана породице којем је потребна нега – за годину дана трајања те понуде аплицирала су само 34 од укупно 7.000 запослених.

Такође, јапански радници на папиру имају право на једномесечни годишњи одмор као и њихове колеге на Западу, али се коришћење тог одмора сматра неетичким и неодговорним, па га у реалности готово нико не узима.

Као вентил за опуштање, међутим, функционишу државни празници којих је у Јапану више него у много других земаља и који се почетком маја често могу спојити у читаву недељу одмора.

Предах омогућава и стари религиозни празник Обон, током којег, средином августа, јапански радници масовно узимају недељу дана одсуства да би се вратили у свој завичај, провели време са својом породицом и учествовали у традиционалним ритуалима у којима се угошћавају душе преминулих предака.

Уместо радног ентузијазма, страх од отпуштања

Иако је друштвена свест о размерама проблема смрти од прекомерног рада све дубља, а проценат радника који раде више од 50 или 60 сати мањи него пре, постоје аспекти тог феномена који су се временом погоршали.

Савремене технологије попут мобилне телефоније, лаптоп компјутера и вај-фај система укинуле су предах који су некада радници имали током путовања или изласка у град и учиниле бекство од радних задатака готово немогућим.

Такође, мотиви јапанских радника за трпљење тешких радних услова временом су се променили. Наиме, у неколико деценија након Другог светског рата јапански радници су настојали да дају све од себе ради позитивних, инспиративних циљева као што су изградња компаније од нуле, пробој на страна тржишта, подизање породице из глади и сиромаштва, обнова земље, те испуњење свете дужности враћања угледа у рату пораженој и осрамоћеној земљи кроз улазак у сам врх елитног друштва најразвијенијих и најпоштованијих држава планете. Они су се мучили, али, генерално, били психички испуњени и поносни на свој допринос предузећу и породици, друштву и држави.

У последње две деценије, међутим, у већ довољно богатом и технолошки развијеном јапанском друштву не назиру се велики материјални и идеолошки циљеви вредни жртвовања здравља и живота појединца.

Такође, привреда расте врло споро и повремено пада у рецесију, услед чега јапанске компаније све више измештају фабрике у иностранство где је радна снага јефтинија, а код куће смањују број радника и прибегавају масовном запошљавању хонорараца за чије пензионо и здравствено осигурање не морају да издвајају средства.

Зато је ситуација у вези запошљавања последњих година све тежа, па се јапански радници данас неретко предају експлоатацији из страха од губитка посла, а не зарад неког високог циља. То доказују и статистике о званично признатим случајевима „смрти од прекомерног рада“ из последњих неколико година које показују осетан пораст броја жртава међу хонорарним радницима и запосленима на одређено време, којих у Јапану сада има 19 милиона и којима највише прети отпуштање.

број коментара 3 пошаљи коментар
(среда, 18. мар 2015, 01:55)
anonymous [нерегистровани]

Srbija

Mi smo posle stradanja tokom devedesetih dobro analizirali razvojni put Japana i shvatili da ne želimo pažljivo da planiramo i projektujemo ili vredno radimo, nego smo sve pustili niz vodu i doveli kriminalce zvane "tajkuni". Sad umiremo od gladi, a prirodni priraštaj i nemamo, jer ko voli decu ne može da ih rađa ovde.

(среда, 18. мар 2015, 00:25)
karoshi [нерегистровани]

mi smo bezbedni

Kod nas to nikako ne moze da se desi, nasi ljudi su vakcinisani i od laksih oblika rada a kamoli ovakvih tezih.

(уторак, 17. мар 2015, 16:25)
anonymous [нерегистровани]

Protivmodel

je Srbija. Umire se od nerada.