Жилијет Бинош није само глумица, она слика, пише песме, плеше

Французи воле да је зову "La Binoche" или "La belle Binoche", а Жерар Депардје је једини Француз коме се једна од дива француског филма не допада. Својевремено је чак тражио да му се објасни који је разлог за толико дивљење према колегиници.

Разлога је много – Жилијет Бинош је 1997. године освојила Оскара за споредну женску улогу у Енглеском пацијенту Ентонија Мингеле, награђивана је на фестивалима у Венецији (Пехар Волпи за Три боје: плаво, 1993), у Берлину (Сребрни медвед за Енглеског пацијента 1996) и у Кану (Златна палма за Оверену копију 2010) – и тако постала једина глумица која је тријумфовала на три најпрестижнија светска фестивала.

После позоришта и телевизије, на филму је дебитовала 1985. године. У почетку, дечачким изгледом и комбинацијом сензуалности и спонтаности подсећала је на глумице Франуцског новог таласа, посебно у филму Зла крв из 1986. године, с потписом редитеља Леа Каракса.

Респектабилна каријера Биношове датира од 1988. године када је глумила у Неподношљивој лакоћи постојања филму који јој је донео међународну славу и у коме јој је партнер био Данијел Деј-Луис. Године 1992. остварила је фаталну улогу у Кобној вези са Џеремијем Ајронсом. Запажене појаве имала је и у филмовима Чоколада са Џонијем Депом, Реч по реч са Ричардом Гиром и Провалник са Џудом Лоуом.

Жилијет није само глумица, она је и сликарка – дизајнирала је и неколико промотивних плаката за своје филмове, пише песме, плеше. И док друге глумице у њеним годинама добијају све мање улога, код Биношове је обрнут случај. Да је неизоставни заштитни знак ауторских миграција потврдила је са филмом Истина јапанског редитеља Корееде Хироказуа (први снимљен изван Јапана), који је део „Гала програма“ 48. београдског Феста. У причи о дихотомији између мајке и ћерке, са дозом поезије и смирености, Биношова дели кадрове са Катрин Денев.

Филм Истина је прича о истини и лажима,о сукобу и помирењу између мајке и кћери.Истовремено, то је и врста љубавног писма једној глумици. Шта ви мислите о филму Корееде Хироказуа?

Дуго сам желела да радим са Коредом, па ми се остварио сан. Желела сам да радим и са Катрин Денев. Гледала сам је кад сам била мала и радовала сам се што ћу доживети да ми она буде мама! После тога сам морала да нађем начин да се зближим с њом. И то је потрајало, јер њој неформално обраћање „на ти", облик блискости, баш и не прија, иако смо се одавно упознале, али она то не дозвољава лако. Обраћала сам јој се на ти, сматрала сам да морам тако, јер глумим њену ћерку. Прихватила је то после неког времена. По питању моје улоге, Кореда ми је рекао да је она у сенци – мајка блиста, а остали су у сенци, укључујући и мој лик. Тако је он то желео. Покушавала сам да јој служим највише што сам могла, али у одређеним тренуцима морала сам конкретно да изнесем повређеност девојчице у себи. Иако је редитељ рекао да је то комедија, знала сам да ћу у одређеним тренуцима морати да ударим, иначе не би била постигнута подребна тежина у односу мајке и ћерке. А ми добро знамо да породице носе велики терет. Ту су детињство и дивни тренуци, али ту су и прве ране. Највише се сећамо рана! Сећамо се и добрих времена, али...Конкретно се сећам да сам морала некако да продубим тај однос у филму 'Истина'.

Да ли мислите да су уметници на неки начин превише усмерени на себе?

Мораш бити такав да би дао оно што мораш да даш. Мораш да знаш ко си и како радиш изнутра да би приказао живот, емоцију, осећај. То је потреба да не да будеш нарцис, то је другачије – али човек мора да буде свестан какав ти је инструмент, дефинитивно, и споља и изнутра, јер користиш тело.

Да ли сте се у Кореедином филму Истина суочили са језичком баријером? Да ли је то понекад добро или лоше?

Не бих то тако назвала јер сам одмах знала да редитељ не говори ни енглески ни француски – прихватила сам то од почетка, па то нисам доживљавала као баријеру. А и већ смо се упознали, а ту врсту искуства сам имала и с другим редитељима. Преводилац је ту, али понекад сам му се ипак обраћала на енглеском, јер сам знала да може да ме разуме. Разуме, али не говори јер је ту понос. То се десило и са Кијаростамијем. Говорила сам му на енглеском и све је разумео, али није одговарао. Јесте понекад, али... има нечег тако 'физичког' на снимању да ти не требају увек речи. Треба ти присуство, поверење редитеља,као што и њему треба твоје. Није то интелектуалан однос. На неки начин мени то није сметало, а кад је требало да питам нешто конкретно, питала бих преводиоца. Пред крај сам Корееди рекла: 'Хајде научи енглески, онда нам неће требати преводилац'.

Познато је да волите да се припремите за своје улоге. За улогу у Истини чини се да нисте морали?

Хтела сам да се припремим и замолила сам продукцију да ми помогне да финансирам припрему, па су ми рекли да Корееда не жели да се припремам. Али успут сам морала да се сналазим јер он није редитељ каквог понекад замишљате, ти помаже да глумиш. Он више воли да дозволи простору да се деси глумцима. А и он не зна шта значи припремати се, у Јапану немају учитеље. Учитеље глуме.

Опседнути сте глумом. У исто време чини се да сте опседнути свиме што радите у животу, и зато сте у свему добри?

Не знам да ли сам опседнута, али страствена јесам. Волим да унесем срце у оно што радим.Иначе тај осећај је присутан у целом телу. Тако се то глумцу догађа, мораш бити ангажован. Ако је само глава, не пали. Друга половина је заборављена.

Када сте имали четрнаест година, требало је да одлучите да ли ћете се определити за позориште или сликање. Ваша мајка вам је рекла да можете да се бавите и једним и другим?

То је тачно, али је то заправо први рекао њен пријатељ сликар. Да, рекла је да радим и једно и друго. И решила ми је на тај начин проблем. Нисам морала да бирам. Могла сам да дам све што ми се догађало у животу и била сам слободна на тај начин. Престала бих накратко да сликам, или престала да глумим и плесала, или певала... Или писала поезију. Добро је дозволити себи да будеш слободан и зађеш у своје могуће таленте, јер их сви имамо. Почни с оним за којег мислиш да ти може донети нешто ново у животу, или да можеш стварати, делити, откривати нешто ново. Мислим да смо прави срећници. Жив си и здрав, пробај. Предај се својој страсти.

И ваша мајка је била глумица. Да ли је била поносна када сте успели у том послу?

Искрено, мислим да није. Мислим да се на неки начин шокирала. Шта да кажем... Било је поноса, можда, али истовремено, ушла је у надметање са мном. И она је била глумица, али је и предавала. То јој је донело много супротстављених осећања. Али мислим да је ипак, на крају крајева, срећна.

Снимате свуда у свету. Од Кшишловског, Кијаростамија, до Кореде Хироказуа. Да ли тражите ту разноврсност или једноставно прихватате шта вам се понуди у одређеном тренутку?

Мислим да никад не дође тек тако, не верујем у случајности, већ више некако у судбину. Али то такође значи да можеш да учествујеш и да радиш. Моје задовољство и ужитак је да упознајем друге људе, редитеље, друга места. То је моја срећа. Радознала сам и узбудљиво је изаћи из свог дома и зоне удобности. То волим. Врло рано сам пожелела да изађем, а тако сам и живела. 'Неподношљива лакоћа постојања' – изабрали су ме у последњем тренутку за тај филм, али су ме изабрали, а имала сам само 22 године. Никад не знаш је ли то судбина или... нешо друго.

Прва сте звезда са запада која је играла у иранском филму од 1979. године и од исламске револуције. Како сте постали део пројекта Оверена копија, првог филма који је редитељ Абас Кијаростами снимио изван Ирана?

Сусрела сам се с Абасом неколико пута. На Канском фестивалу и преко заједничког пријатеља. Рекла сам му да бих волела да радим с њим једног дана. Нисам знала хоће ли то бити могуће или не, знајући да он снима у Ирану и да не ради с професионалним глумцима, али ипак, рекла сам му, јер волим његове филмове. И мораш понекад веровати у немогуће. Мораш створити немогуће. Двапут ми је рекао, дођи у Техеран. Помислила сам, како да идем у Техеран, знајући да је ситуација веома тешка између Средњег истока и Запада, из политичких разлога. Онда сам помислила, не, хоћу да идем, хоћу да видим људе, жене. Хоћу да знам шта се догађа, а не само да верујем штампи. Отишла сам и људи су ме оборили с ногу својом великодушношћу, искреношћу и познавањем филма, књига, музике... Имају интернет, веома су европски, на неки начин, или смо ми веома ирански! Понекад морате гледати и у супротном правцу.

Једне вечери, Кијаростами ми је причао једну своју догодовштину. Била сам запрепашћена свим детаљима које је износио и на крају сам га вероватно гледала као дете које слуша бајку, и питао ме је, да ли ми верујеш, рекла сам, да, па ми је онда рекао, е, то није истина. Праснула сам у смех, нисам могла да верујем да тако масно лаже, али истовремено, мислим да је ту било и мало истине. Почне од истине па, видевши да сам заинтересована, почиње да измишља детаље и сцене и тако је то почело. После неког времена, неколико дана, почели смо да размишљамо о томе како бисмо од тога направили филм. Онда смо на папирићима у колима направили мале уговоре с отисцима прстију – он је потписао, и ја сам. Нисмо записали бројке, нити кад ће се то десити, али смо знали да тај филм морамо снимити.

Да ли је за вас учешће у филму угледног иранског синеасте било потпуно ново искуство у каријери?

За мене је ново било то што ми је својом добром вољом и интелигенцијом – способношћу да прима, да види и чује – дозволио да изразим оно што се догађало кроз мене, јер ја нисам могла предвидети шта ће се десити пре снимања. Али он је снимао тако прецизно, било је то скоро научно, он је фотограф. Својим дугим кадровима од десет-дванаест минута дозволио ми је да се стварно осетим слободно. Имала сам врло конкретан кадар, али ипак, у тим оквирима, постојала је слобода, мој унутрашњи свет, пејзаж моје душе. Стварно сам се осећала као да је филм пејзаж – какво год да је време, он ће га искористити.

Да ли је за глумицу изазов да у једном филму течно говори три језика – енглески, француски и италијански?

Био је то на неки начин емотиван избор, прелазак с једног на други језик. Кад је имала тајну, могла је говорити италијански с Петронеом јер човек не говори италијански. Кад је заводљива према њему, говорила је енглески, јер је он Енглез. Кад је желела да испољи љутњу и фрустрације, вратила би се матерњем језику, као и кад би осетила да треба агресивније да се носи с њиховом везом.

Дуго радите, више од три и по деценије. Како за вас глумачки позив остаје константно изазован? Како остајете максимално ангажовани пред камером?

Кад си пред камером или публиком, од тебе се нешто очекује. Због тога си будан и желиш нешто да постигнеш. Иако не знаш увек где ће те нешто одвести, мораш скочити у непознато, а ипак, има нечег у говорењу истине, изражавању својих осећања и повезивању с другима – с редитељем, глумцима, екипом или публиком. Кад неки кажу, радили сте за тог редитеља, кажем: 'Не. Никад не радим за редитеља, радим за публику'. То је циљ, да људи осећају и буду у додиру с местима у себи која ће открити или већ познају, па ће поново оживети ако су била скривена. Има много начина да будеш у додиру са собом кад гледаш филм или одеш у позориште – с било којом уметношћу, заправо.

Иако сте освајали награде на најпрестижнијим светским фестивалима, ваше име је највише у тесној вези са Канским фестивалом. Били сте његово заштитно лице на званичном плакату?

Уколико га поредимо са осталима, Кан је у највећој мери 'међународни' фестивал. Ту се мешају све те земље, сарађују – то је невероватно. Постао је као главна раскрсница многих могућности за копродукцију, за продају филмова и откривање нових режисера из земаља у којима не бисте помислили ни да редиењ може постојати. Има веома важну мисију у филмском свету, као и у свести људи, јер сазнавати о некоме кога сте много, много година игнорисали значи пустити га у своју свест. Налазим да је то циљ овог фестивала. Сматрам да сам се овде родила пре двадесет пет година с филмом 'Рандеву'. Овде су ме приметили медији. Пре тога сам се мучила као глумица, добијала сам понеку малу улогу, али стварно мислим да ме је понео талас Кана. Данас, после двадесет пет година, као да се осврћу на то. Почашћена сам тим признањем. Тај фестивал је за мене и велико надахнуће због начина на који бира ауторе и њихове филмове. Ту сам упознала многе редитеље са којима сам радила.

Током говора на додели награда Европске филмске академије у Берлину, рекли сте да свету не иде, али да имате осећај да уметност постаје све важнија. Која је улога уметности у кризи?

Рекла бих да уметност настаје због кризе.Било личне или неке веће, али морамо повезати невидљиво и видљиво. Уметност доводи невидљиво у реалност. Сва питања, сва осећања, очекивања, снове, али и реалност. Уметност то и преображава зато што све представља људима. Они могу да је осете, размишљају о њој, помаже им да живе, да осете да нису сами – кад видите нешто што је заиста повезано с вама, не осећате се усамљено као иначе. Тако ја то видим. Али ми смо стално у кризи. Живот је криза. Преображај, свест. А када смо свесни? Када смо у кризи, иначе спавамо и буде нам лепо док спавамо. Али ако хоћеш да се пробудиш, треба ти мало препрека.

Активни сте на Инстаграму, делује да уживате у томе. Ипак, у вашем новом филму Шта мислиш ко сам? – причи о усамљености у времену друштвених мрежа и о идентитету, чини се да је став према тој појави другачији. Шта мислите о друштвеним мрежама?

Занимљиви су зато што пружају директну везу с људима и могу бити веома лични. Можеш говорити о темама о којима иначе не можеш, можеш сместа реаговати на нешто, поделити нешто врло интимно, а и нешто опште о свом послу. Има много могућности, то волим. А можеш и наћи неког коме се дивиш и кога волиш, што сам и радила. Контакт је веома лак. Пратиш неког кога волиш или за кога знаш да се мучи. Али понекад морам и да их склоним јер више не могу да их поднесем, смуче ми се. Неопредељена сам. Понекад помислим – доста више, читај, ради нешто друго. Не смеш заборавити све оно што волиш да радиш. Узбудљиво је. Да, занесе се човек. Занесе се, а и систем је мало болестан, ако не припазиш. Мораш пазити шта ти радиш, а не сви остали.