Војин Ћетковић: Морамо да утичемо на стварност, не само да је коментаришемо

Протеклог викенда било је много вести у штампи о Митровдану у Невесињу, то је Дан општине, требало је да постанете „кум Невесиња“ и да учествујете на свечаној академији. Нисте учествовали. Зашто? Шта се догодило?

Нисам знао да треба да постанем кум, то је било изненађење. Разлог зашто нисам учествовао је најпростији, као што дешава у преносима или у позоришту – дошло је до техничке грешке, редитељ је рекао да због техничке сметње и неких УВ рефлектора не може да се уради пренос и да тај уметнички део програма мора да отпадне. Ето, то је све. То је све што могу да кажем, остало... морате с медијима.

Јесу ли Вас, као човека, заболели ти наслови? Акцентовано је како глумци из Београда нису хтели да се појаве на сцени...

Ја не раздвајам себе као човека и глумца и сад сам у годинама кад кроз моју глуму изађе и то ко сам ја и какав сам човек, тако да... Нисам то очекивао, али ето. Мислим – штампа је штампа и нечији су интереси такви, а ја знам шта сам или нисам урадио.

Али коначно – били сте у Невесињу. Јесте ли бар постали кум те општине?

Јесам, постао сам, чак сам добио и ракију кумовачу!

Имате ли посебне емоције, јер Дом културе у Невесињу носи име Вашег пријатеља?

Како да не! Прва представа одиграна у Дому културе „Небојша Глоговац“ у Невесињу је Ноћ богова, који смо играли Небојша Илић, Дејан Луткић и ја. Моја последња фотографија са Небојшом, приватна, снимљена у Њујорку, стоји у холу тог дома културе, тако да имам посебан однос према томе... А и сви моји кумови, осим једног, јесу Херцеговци.

Ви играте у неколико серија које се емитују на програму РТС-а. Негде смо на половини емитовања серије „Група“, која се емитује недељом после Дневника. Оно што је занимљиво – кад је најављивана серија, Ви сте рекли да, чим сте прочитали сценарио, нисте имали дилему ни као глумац ни као родитељ. Шта Вам је ту као родитељу посебно важно?

Сваки родитељ који гледа серију, а има децу која су тог узраста, мора да буде забринут, а оно што смо ми у серији приказали је само делић оног што се догађа; толика појава нарокоманије у школама и то основним. Серија је рађена у сарадњи са МУП-ом, сви подаци су проверени више пута, ништа није писано „напамет“. У јако критичној смо ситуацији. Мој брат има ћерку тинејџерку, он једва да може да гледа ту серију колико му тешко пада.

Оно што је добро, у серији су се појавили млади глумци и редитељи, јако талентовани. Директор фотографије је сјајан, успео је да тако слика серију да делује јако савремено и блиско.

И то је нешто што је наш задатак – да покушамо да утичемо на ствари, не само да их коментаришемо.

Јесте ли нешто ново открили снимајући ту серију?

Не смем да кажем, да не откријем крај. Али било ми је фрапантно док сам читао сценарио. Мислио сам за дечака који се појављује у првој епизоди да ћи бити главни лик, а он бива убијен у трећој. То се заиста догађа, догађа се неким клинцима за које мислите да су јаки и исправни, а преко ноћи нестану. Моја деца гледају ту серију, оне су млађе, али морамо да разговарамо о томе већ сада.

Може ли „Група“ за данашње тинејџере да буде оно што је „Сиви дом“ био некад?

Не знам да ли може деци, али може родитељима, важно је за њих да седну и да поразговарају са децом и са школама, јер све што радимо је бесмислено ако нема такав одјек.

Поменули сте младе људе са којима радите на серији „Група“, а емитована је и последња епизода серије „Породично благо“, која је снимана пре двадесетак година, када сте Ви били млад глумац. Како данас гледате „Породично благо“?

Ја сам тад имао 27 година и то је прва велика ствар коју сам снимио. Гледам с носталгијом на све то и на неко мирније време, јер колико год да су страшне биле те деведесете и 1999. кад смо снимали серију, било је и бомбардовање, али опет човек на то гледа носталгично. Оно што је добро је што осликава време и то је јако битно, јер сви ми тражимо кад је све почело и шта се догодило па нам је данас овако.

Ја сам у тој серији научио занат. Тад смо снимали по 20 дана једну епизоду, а данас се то сними за дан и по или за три дана. Тада се радило темељније. Ја сам тад заиграо са величинама као што су Драган Николић и Бата Живојиновић и од њих сам учио и они су утицали на мене да и ја могу сада да помажем млађим глумцима.

У уторак је и премијера филма „Реална прича“, који је режирао Ваш колега Гордан Кичић. Ви ту „само“ играте?

Морам да испричам анегдоту – Циле Илић и Кичић и ја снимамо сцену и Кичић долази и каже: „Људи, знате шта је добро?! Нема редитеља, можемо да радимо шта 'оћемо!“ Ми га гледамо – како нема, па ти си редитељ?! И он нас тако погледа одједном... Али он је био сјајан као редитељ и испричао је и шта га боли и чему се смеје и шта мисли о свету у ком живимо.