Петрући, хтео си да засмејаваш и за...

Оде и ти, Петрући. Није лепо, ни од кога од вас отишлих, нисмо се тако договорили. Текстови које смо писали били су предвиђени за радио и ТВ емисије, сале и хале, Бона фидесе и КСТ-ове, Дане студената, младости и безбедности, а не за комеморације и последње испраћаје. Сви ми заједно хтели смо да засмејавамо, а још и више да радимо оно што такође почиње на „за”, али има и наставак који се не користи у пристојним текстовима.

Знам како ти је било када смо остали без Неше. Нисте ви били пар само на радију. Нераздвојни и незаборавни на приредбама, како се некада говорило, од Триглава до Ђевђелије, како се такође некада говорило.

Две бујице приче, песме, имитације на сцени, а често и много више пре и после ње правиле су од уобичајених естрадних наступа оно што код других никада није било могуће – уметност. Да сте били на даскама неког позоришта усхићени критичари би писали бајке о генијалним импровизацијама, а овако је та генијалност остала само за слушаоце радија. До једног тренутка.

Када је тај тренутак дошао, не одједанпут и не преко ноћи, смех се прелио и на даске. Позоришне понекад. Сећам се дивних представа на сцени новосадског Српског народног позоришта, али и много мањих простора. Јер ко није добио овације у Дому рудара у Сењском Руднику, не зна шта је срећна публика.

Ту публику си знао да осетиш, да се прилагодиш, да делујеш из другог плана, да текстове који су истицали и у центар збивања гурали друге некако измениш и да завладаш ситуацијом. Неосетно и да се нико не осети ускраћен и повређен.

Најбоља одјавна шпица од јуче је, да употребим најнеприкладнији израз, богатија за још једно име. Љуби, Неши, Гаги, Суљи, Аци, Милету Пилету, Пери, прикључио се и Петрући. Поздрави друштво у некој небеској Каменој сали Радио Београда.

И, дабоме, почивај у миру, Чико.

број коментара 0 Пошаљи коментар